o nama akcije vesti komentari podrška nagrade kontakt

o nama akcije vesti komentari podrška nagrade kontakt	english
Građanska inicijativa Majka Hrabrost MAJKE SRBIJE U BORBI PROTIV BELE KUGE
KENGURICA 019 Zaista sam oduševljena textom i želim da dam svoj doprinos inicijativi koju si pokrenula. Mislim da tema koju su otvorila zaslužuje veliku pažnju, te svojim komentarom i pričom želim da ti dam podršku i doprinos da priče, poput tvoje, ili moje, koje su se, bar do sada, završavale na privatnom nivou prepričavanja noćnih mora vezanih za porodilište, medju drugaricama, poznanicama, konačno dobiju pažnju javnosti i skrenu pažnju na odgovorne za na nešto, što bih ja najblaže nazvala NEHUMANO postupanje. Porodila sam kao 23-godišnjakinja, 18. novembra, se pre 21 godinu (1987), u Nišu, i rodila zdravog dečaka Nikolu. I dan danas se sećam traumatičnog iskustva boravka u porodilištu. Porodila sam se sa epiduralom, tako da se porodjanih bolova ne sećam. Kada sam mi pokazali malo biće, to je bio moj nasrećniji trenutak u životu, trenutak fascinacije koji se ni sa čim ne može uporediti- nastanak jedanog ljudskog života. I to je jedino i lepo što pamtim. Sve ostalo je noćna mora. 1. Bolničke spavaćice sa razrezom bez i jednog dugmeta 2. Bube nalik bubašvabama u ormariću pored bolničkog kreveta 3. WC koji se s ničim ne može uporediti 4. Tragovi krvi na mojim nogama 5. Bolovi koje sam imala ne vezano za ranu, negde na 10 cm iznad anusa 6. Vaške koje sam po prvi put videla u životu, tako što mi je jedna ispala iz kose na bebu, jedva staru 10-tak dana koju sam dojila posle noćnog kupanja. Probala sam da te probleme rešim i evo kako je to bilo: 1. U porodilištu sam tražila drugu spavaćicu pravdajući se da ne mogu da budem razdrljena, rečeno mi je da i druge bolničke spavaćice nemaju dugmad i da budem srećna što sam dobila bolji primerak iste. Problem sam rešila tako sto sam od ukućana tražila da mi donesu zihernadlu. Nisu mi dozvolili da obučem svoju spavićicu, jer to zaboga nije po bolničkim protokolima. 2. Zamolila sam da preduzmu nešto po pitanju buba, jer imam fobiju od insekata i zbog toga ne mogu ni oka da sklopim, rečeno mi je, da ako se ostale porodilje iz sobe slože da pokušam da spavam sa upaljem svetlom. Naravno, one se nisu složile. Tako da sam se u narednih 5-6 dana spavala samo onda kada me je umor potpuno savladao. I to najčešće danju. 3. WC sam izbegavala koliko god sam mogla, a od ukućana sam tražila da mi donesu papuče sa viskom potplatom kako bi bila sigurna da mi noge ne bi bile nakvašene po odlasku u toalet. Naravno papuče sam bacila po izlasku iz porodilišta. 4. Krv na mojim nogama, stajala je nekoliko dana sasušena, dok mom suprugu nije bilo dozvoljeno da dodje u posetu. Želela sam da tu krv sama obrišem, ali zbog porodjane rane nisam mogla da se savijem pošto su najveće mrlje bile na cevanicama i na zglobovima. Suprug mi je kasnije rekao da nije mogao da poveruje da sestre nisu obrisale krv i zbog toga je protestvovao dežurnoj sestri, ali je bio izignorisan. 5. Na previjanju već prvog dana, sam se požalila na bolove, a sestra je pozvla lekara i rekla da se žalim na šuljeve. Pokušala sam da objasnim da mislim da nije to u pitnju, ali me niko nije slušao pogledali su i rekli da nemam šuljeve i da odem u svoju sobu. Tog celog dana, bolovi su postajali sve jači i jači, a tokom noći neizdržljivi tako da nisam mogla da ležim na ledjima, a kada bi se okrenula na stranu onda me je rana od porodjaja bolela tako da nisam mogla ni da ležim ni sedim ni da hodam. Cele noći nisam oka sklopila i jedva dočekala da odem na previjanje. Kada sam ušla u ambulantu, rasplakala sam se i rekla da me mnogo boli. Valjda ih je to urazumilo te su mi rekli da prstom pokažem gde me boli. Lekar je odmah pozvao hirurga i rekao da je reč o infekciji, malo niže od pršljenog repa. Nakon 10-minutne vrlo bolne intervencije, čiščenja još jedne rane bez anestezije stvar je ipak bila rešena, ali se samo pitam zašto niko nije hteo da me saluša zašto sam 24 sata trpela bolove i bila dovedena u veći rizik da se to mesto jos više upali i dovede u pitnje i infekciju druge rane. 6. Plačući sam pozvala mamu telefonom i rekla šta mi se desilo. Za 5 minuta se stvorila kod mene sa šamponom protiv vašiju. Posle 2 nedelje više nisam imala taj problem, a bebu sam dojila sa maramom na glavi sve dok nisam bila sigurna da je sve prošlo. Bilo je još nekih detalja, ali zaista ne želim da se sećam. Generalini utisak o porodjaju i porodilištu još uvek me drži i posle 21 godinu: ružno, sumorno i lišeno svake ljudskosti. U porodilištu sam se osećala kao neka stvar, neki broj, neko ili nešto čemu se ne poklanja ni najmanji znak pažnje. Vreme je da se to promeni. Vreme je da se vrati čovečnost, etika, profesionalizam i želim ako ikako mogu da doprinesem ako ni zbog čega drugog zbog sve dece koja tek treba da se rode i njihovih mama kojetreba da brinu o njima. ◄ PRETHODNA PRIČA ■ SPISAK PRIČA ■ SLEDEĆA PRIČA►	PRIČE IZ PORODILIŠTA Srbija Dijaspora Pošaljite svoju priču _________________ PETICIJA MINISTRU ZDRAVLJA Pročitajte i potpišite peticiju ___________________ ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA Popunite anketu Rezultati ankete ___________________ INFORMACIJE ZA TRUDNICE I PORODILJE O porodilištima O protokolima O pravima pacijenata O proceduri žalbe S.O.S. telefon ___________________ INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE MEDICINE Inostrani protokoli Istraživanja ___________________ PROVERA RADA INSTITUCIJA Beli telefon Zaštitnik pacijentovih prava Komisija za stručni nadzor ___________________ MEDIJI Saopštenja za javnost Press clipping Video materijal Audio materijal ___________________ KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE? Pošaljite priču Potpišite peticiju Popunite anketu Prijavite se za volontiranje Donirajte novac ___________________
sponzori i prijatelji