|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 020
Prvi porođaj 1991. Beograd bolnica dr Dragiša Mišović. Ja za tadašnje uslove starija prvorotka 29 godina, preplašena sa stomakom do zuba i budućim ocem koji je polumrtav od straha od nepoznatog, a koji se pri tome folira. Dan D je dan posle čuvene utakmice Crvena Zvezda - Bajern. Slavlje u Bgd, a ja kao prepelica. Divan prijem ljubaznog osoblja koje mi saopštava da zbog prenetog termina ODMAH ostajem u bolnici. Rastajemo se zbunjeni, a iza mene se zatvaraju metalna vrata koja sestra zaključava katancem - "da porodilje ne pobegnu". Odlazim na sprat, rade mi CTG i saopštavaju da nema ništa od porođaja i da ću sutra na indukciju. Šta je to i kako se manifestuje na mene ostaje bez odgovora. To veče počinju prvi bolovi i kontrakcije. Tražim sestru koja me ubeđuje da mi nije ništa, a ja nju da se porađam. Jedva pristaje na pregled i pita me da li mogu sama liftom na 3. sprat jer sam već dovoljno otvorena. Mogu naravno. Upadam u salu za porođaje zgranuta, u bolovima, okružuje me ekipa koja treba da me obrije i da mi da klistir i usput me požuruje i daje napomene da pazim da mi beba ne ispadne. Horor. Dovlačim se do stola, žene jauču, dozivaju majku
najčešće, užurbana atmosfera. Divna starija doktorka (sada vec sigurno u penziji) rutinski odradi to što treba oko rane i moja beba je tu. Stavljaju mi na grudi nešto ljubičasto, sluzavo, krvavo sa okicama koje žmirkaju. Moja prva ćerka. Plačem od bolova, sreće i ne znam čega. Znam da mi je bilo hladno, ali svi se nekako trude oko mene. U sobi nas 4. Kreveti visoki, bez gaća, koliko je bilo moguće čisto, sestre nas oslovljavaju sa majko i koliko se sećam ima ih, tu su. Bebu sam videla sutradan, doneli je umotanu kao kiflu, otpakovali predamnom i ostavili mi je nešto kratko da je se nagledam. Sledeći podoj ona u roze šarenim pelenama. Opšta ocena neka bude 9.
ALI - prijem u bolnicu JEZIV. Neljubazne, namrgodjene i neprijatne sestre. Sala za porođaj - veeeeeeeeeeelika prostorija podeljena zavesama, paravanima, stolovi kao drvene klupe, žene zapomažu - retko ko na njih obraća pažnju tek kada valjda po zvuku shvate da je đavo odneo šalu. Kažem mojoj doktorki da pomogne ženi u boksu do mene, a ona me upozorava da je i ona tu van svog radnog vremna tj zbog mene. Shvatam. Kada je došao TAJ tenutak dve sestre me pridižu podmeću svoja ledja o moja- imitiramo polusedeći položaj. Beba je tu, ja nisam. Rade mi reviziju doduše u anesteziji. Budim se u hodniku. Uspostavljam komunikaciju sa nekim za koga posle saznajem da je anesteziolog koji mi prenosi pozdrav koleginica moje sestre čiji je on rođak. Sreća. Kreveti - vangla na sredini, posteljina u raspadu, flekava, ja u nečemu što liči na spavaćicu jer je rascepano do pupka i bez gaća. Oni odvratni ulošci - tj. vata u nekakvoj mrežici. Sve je ok, tešim se. Beba na podoj sutradan. Bolno. Sreća pa imam iskustvo i mogu da pomognem drugima u sobi. Tuširanje misaona imenica. Ali sledeceg dana stizu tata i sestra u posetu - platili proboj do mame i sestre. Svi srećni. Ocena 2
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
