|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 030
Koje godine ste se porodili? U kom gradu i porodilištu? Da li ste u porodilištu doživeli bilo kakve
neprijatnosti? Kakve? Da li vas je neko vređao i ponižavao? Kako? - Nemajući pojma šta me čeka odlazim konačno u sobu krajem dana srećna što više neću morati da umirem od tuge svakim bebinim nežnim pokretom, sve će brzo proći i gotovo. Hvala Bogu, a i medicini što može sve da se sazna ranije. Oko mene se srećne žene porađaju, sreću se po sobama i pričaju o svojim bebama koje ce se roditi u toku dana, ciče od sreće. Ja bih ih sve poubijala. - Dolazi sestra u sobu i informiše me da odem u sobu za ultrazvuk. Izađem posle minut u hodnik, nit sestre nit sobe. Nemam pojma gde da idem. Stojim, blejim, pitam, konačno nađem sobu. Ona počinje da se dere gde sam do sada i da doktor nema ceo dan. Ležem na sto i shvatam što sam tu. Ubrizgaće mi slani rastvor umesto plodove vode i bebi će prestati da kuca srce. Osećam kako mi se suze kotrljaju dok pune i prazne špric na mom stomaku, ništa ne pitam, ne kukam. Bez obzira na to doktor počinje da me kritikuje što plačem zato što to ništa ne boli i da sam razmažena. Kao da ja plačem što me boli. Sestra potvrđuje doktorove sumnje i teraju me da prestanem jer ih ometam. Okrećem glavu još dalje od monitora i mislim na nešto levo. - Dobijam bolove već isti dan, ali ništa strašno. Sutradan po podne počinju jači bolovi, posle mi neko reče da su to kontrakcije i imam ih na dva minuta (prva dva sata). Trudnice u mojoj sobi se bune što sam sa njima u sobi i uznemirene su. Kontrakcije su trajale ceo taj dan i celu noć na svaki minut. Dakle preko 16 sati. Šetam se, plačem tiho, stomak me rastura. Curi mi nešto. Pitam sestru jel mogu da dobijem nešto protiv bolova, šta mi curi, kada ću na porođaj, ona me pogleda i prođe, kaže da sam razmažena i pitam svaku glupost kao da mi nisu već sve rekli. Ja nemam pojma ništa. Prva mi je trudnoća, prvi porođaj, nemam pojma kako sve ide (tu sam temu odlagala do daljeg jer sam se plašila). Šetam se po hodniku, čučim, ustajem, svi me zaobilaze. Pitam opet sestru (dobru, ali nemoćnu) u toku noći za nešto protiv bolova u onoj blaženoj minuti bez bolova ona mi daje duplu injekciju. I dalje boli ludački, ništa ne kapiram. U pet ujutro već izbezumljena od bolova molim za bilo koji lek, a ona mi konačno saopštava da mi celu noć kada god zatražim lek daju bensedin i da lekova nema, za epidural je kasno. Kažem pa meni niko to nije ni predložio, mislim odkud ja znam kada se za to prijavljujem i smem li? Ja sam mislila da se beba od 600 gr rađa lako kao voda, šta je ovo ljudi moji!? Kaže da sam se otvorila 1 cm i da idem u sobu. Molim da me vodi dežurnom, ona konačno pristaje. Ja idem iza nje, njoj ne pada na pamet da me pridrži. Minut hodam, minut čučim. Prolazim pored porodilišta, bebe plaču, užas. Daju mi još 3 injekcije bensedina i pošalju me samu u sobu. Vidim neke prilike oko mene, znam da sam van sebe od bolova, sestra raportira da joj celu noć pravim probleme i da ne znam ništa. Druga sestra se čudi što se nisam porodila, ja pitam pa gde kada me nisu nigde vodili, a ona će: pa ovde u sobi! Pa to je pobačaj... kakva pitanja ljudi moji. Trudnice oko mene još više paniče. Ostajem u tim nesnosnim bolovima do 7h. - Dolazi doktorka, sestra okuražena dolazi do mog kreveta i počinje da se dere: šta plačeš?! Jesi ti jedina koja se porađa?! Razmaženo derište! Neko joj je iz sobe rekao da imam kontrakcije na minut već 16 sati pa je malo ućutala. Ja ne mogu da hodam i ne idem za njom, o ona će: pa ajde, jel hoćeš da se porodiš ili nećeš? Divna doktorka je ukori, pregleda me, očima punim straha me ohrabri da će biti gotovo sve za pola sata i nežno me položi na kolica. Sestra menja ploču i postaje najdražesnije biće na svetu. Zbog to malo pažnje sam joj dužnik ceo život. Odvoze me u neku sobu (jbem li ga da li je to porođajna sala, šta li), doktorka zavuče ruku pokida nešto, pokrije me i kaže da ih zovem kada se porodim i ostave me samu! Ja bre ne znam ni da dišem ni da se napnem, ništa. Izbezumljena sam od bolova, bebu počinjem da mrzim. Ne znam kako da se napnem, kako da se namestim, ne znam ništa. Pokusavam da se setim neke scene porođaja iz filma, ali ne ide. Brojim kontrakcije, znam da je prošlo 30 minuta, pomišljam na samoubistvo. U jednom momentu bolovi blago prestaju, zavučem ruku u strahu da cu iskrvariti i napipam glavu. O užasa. Zovem sestru jednom, ništa. Drugi put, ništa. Treći put malo jače, a ona će: Šta se dereš, evo idem. Legnu na mene i beba izađe skroz. Nisam htela da vidim bebu. A sada mi je žao. Malo moje mače. Zavili su je u neku zelenu krpu i ostavili na sto pored mene. Videla sam zamotuljak i dalje tu kada sam se probudila nekoliko sati kasnije. Od tada je sve bilo pesma, menjanje posteljine, sestre, čista soba, mir, ali džaba. Meni više ništa ne treba. No bar su me dobro očistili, pa nema posledica. Kako su vas oslovljavali u porodilištu? Imenom i
prezimenom, ili nekim nadimcima? Kojim? Da li je bilo problema sa smeštajem ili opremom?
Kakvih? Da li ste ikada posumnjali u opravdanost nekih
protokola i pravila u porodilištu? Kojih? Zašto? Kako biste ih vi promenili? Da li ste nekoga morali potplatiti? Ako jeste, koga
(zanimanje, ne ime)? Za šta? Koliko? Imate li bilo kakvih drugih zapažanja ili komentara
koji gornjim pitanjima nisu obuhvaćeni, a smatrate ih važnim?
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
