|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 069
Nemam obicaj da pisem, ali sam, citajuci tekstove na blogu, dobila inspiraciju da vam napisem svoju pricu. Sve je istina, to sto ste pisali, iako ja nisam imala iskustva kakva su imali drugi. Poradjala sam se dva puta. U Beogradu u Visegradskoj ulici. Oba puta sam imala "vezu". To je bila prijateljska veza i nista nisam morala da platim. Prvi put sam se porodila u maju 1999. godine, za vreme bombardovanja. Sada je vec davno bilo, ali s obzirom na okolnosti u kojima smo tada bili, ne secam se da je odnos prema porodiljama bio los. Doduse, i moja veza je bila "jaka" i iako mi je predlozeno da budem sama u sobi, ja sam to odbila i rekla da tu sobu slobodno daju nekome kome je stalo, meni ce biti lepse i sigurnije sa jos 5 zena u sobi. Secam se jedne mlade babice koja nas je, kad je fijukalo i te noci kada je gadjan SUP u Kneza Milosa, smirivala i govorila nam da su nase bebe sigurno i dobro. Moja cerka sada ima devet godina. Drugi put sam se porodila u septembru 2005. Taj porodjaj se desio samo dva meseca posle smrti moje majke cija je smrt nastupila posle operacije, greskom lekara. U tim okolnostima sam videla svu gadost i uzas ove teme. Naravno da sam sve znala o problemima koji su se javili posle operacije, naravno da sam procitala sve radove na Internetu u vezi sa nezeljenim posledicama. I naravno, bila sam u kontaktu sa lekarima. "Sta ste vi po zanimanju", pita me doktor u Urgentnom centru, dok pitam da li ce moja mama preziveti. Kazem da li je to sada bitno, pismena sam, zavrsila sam fakultet, razumem srpski (a i engleski, pa i grcki, pa i latinski sam ucila, bolje i deklinacije i konjugacije od vas znam..) i ucim sve sto me zanima. Pitam direktno i postavljam pitanja o onome sta sam naucila a tice se problema u koji se desava mojoj mami. Moja mama je imala 56 godina. "Jao, pa vi ste trudni!". Pa nemojte da se nervirate. A ubila bih ih. Moja majka je bila principijelna zena, koja namerno, pa i po cenu svoje smrti (sto se ispostavilo da je zaista bila cena), iako je bila u mogucnosti, nije zelela da ni mi, a ni ona, jedan jedini dinar da sestri ili doktoru. Govorila je, to je njihov posao. Cistacice su je terale da posle operacije srca dize kofu punu vode, da bi se okupala, a onda je ona, kada krvni pritisak treba da bude u normali i u miru, zavodila red i vikala na njih. Svi su je posmatrali kao ludu, razmazenu zenu, sa skupim naocarima na nosu od koje su mislili da mogu da izvuku neki evro, osim cimerki koje su je obozavale i likovale svaki put kada mama nekog ispreskace. Ali ne lezi vraze, mama je izgubila. Da je bila malo mirnija i prihvatila korupciju, i štalsko ophodjenje, mozda bi je i imali u vidu. Ovako... Dakle, meni je nakon svega toga bilo jako lose. Termin porodjaja je bio 22. oktobar. 19. septembra sam malo prokrvarila. Isla sam kod privatnog doktora koji radi i u Visegradskoj. On mi je vodio trudnocu od pocetka. Pozvala sam ga i zadrzana sam u bolnici. Te noci nije bilo mesta u sobama, te sam noc provela u porodjajnom boksu. Zbog veze, opet, kada sam rekla da sam gladna, babice su mi donele sendvice koje su napravile. Doduse, svi su znali sta mi se desilo i sta sam prezivela. Mozda su bili i pomalo uplaseni da nije nasledno, to, greska lekara. Ta noc je bila kao "Opstanak". Odnos prema porodiljama je bio korektan, bar te noci. A ja, koja ukocena sedim na porodjajnom stolu i jedem sendvice, cas placem od tuge sto mi se sve to desava, cas placem od srece kada zacujem plac bebe. I tako do ujutro. Ujutro me prebacuju u apartman na III spratu i to je lepo. 1999. godine toga nije bilo i vec sam dobro. Subota je. Dobijam temperaturu. 38,5, pa 39. Dolaze u vizitu i jedna mlada doktorka, na moje pitanje odakle mi temperatura, odgovara: sigurno je neki virus. Kakav virus pitam ja, kada mi niko bolestan nije dolazio u posetu, a ona se vec izgubila. Moram da kazem da su me svi oslovljavali imenom. Tako prodje noc. Nedelja je, rano jutro, 25. septembar i ja vise nemam temperaturu. Ustajem da bih se umila, sestra samo sto je odnela toplomere kad odjednom...pocinjem da se tresem i grcim. Svaki misic na telu se kontrahuje i boli, glava se krivi, ne mogu da govorim. Cimerka vice i zove sestru. Donose me u sobu i pokusavaju da mi urade ultrazvuk..ne mogu da legnem, ugusicu se.. svi me gledaju..cistacica me drzi i vice, joj, joj, aojj... pocinjem da povracam. Sve vreme znam da ako izgubim svest, gotovi smo i beba i ja. Dolazi starija doktorka i samo me pogleda u oci me i rece: "Ne radi joj bubreg!" Hitno na intenzivnu. Moj doktor se kao deux ex machina pojavljuje u civilu, radi mi ultzrazvuk i kaze, definitivno ne radi, idemo u salu. Drzi me za ruku pre sale i kaze da ce sve biti u redu. Anesteziologa sa karakteristicno juznjackim govorom pitam da li cu preziveti, a on mi kaze: "Jezik pregrizla!" Budim se vrlo brzo, voze me na intenzivnu...renovira se...sestre poslovicno stroge...znam da bebu ne mogu da vidim..Posle tri dana prebacuju me na odeljenje. IV sprat, apartman..dolina placa. Tu leze majke kojima su bebe na intenzivnoj nezi i poneka koja je preko veze usla u apartman. Oslovljavaju nas sa duso, majko ili imenom. Ja non-stop placem. Muz mi dolazi i kaze mi da je nas sin jako lep. Pitam ga gde je, kaze, nije u inkubatoru, nego je u necemu sto podseca na inkubator. Zelim da ga vidim. Kazu mi da nije dozvoljeno. Mogu samo u 12.00h da idem da pitam kako je. Ali ja jos uvek ne mogu da hodam..Pete noci nakon porodjaja, dezurna je jedna duhovita i bleskasta sestra. Molim je da me odveze kolicima da ga vidim. "'Ajde, ludo jedna, ubice me neko zbog ovoga...", i gura me niz hodnik. Dolazim na neonatalnu-intenzivnu...Moj sin spava i ima kanilu u glavici...ima infekciju..bolestan je. Inficirao se streptokokama u mojoj materici. Odakle streptokoke u mojoj materici i kako da to niko ranije ne primeti i zasto se sve pripisivalo mom psihickom stanju, ne znam i pitam se i sada...Od tada svaki dan idem u 12.00h da mi kazu kakvo je stanje mog sina. Dva meseca pre toga sam isla u isto vreme, samo u drugoj bolnici da vidim da li se moja mama probudila iz kome. Uzas, uzas... Svaka dva sata masiram dojke i
cekam da potece mleko...Dolazi mi sestra Frida iz laktarijuma. "Frida je
bila moja kraljica...", odzvanja mi u usima dok mi Frida masira grudi i kaze
da ne brinem. Ujutro dolaze doktori u vizitu. Imam visok pritisak. Daju mi
lek "Metil Dopa". Ne pomaze, i dalje je visok. Molim da mi daju da podojim
bebu. Kazu jos ne. Zovem svoju vezu i placem. Zelim da svog sina uzmem u
ruke. To vece pocinjem da placem i ne prestajem naredna 24 sata. Sestre me
prvo prekorevaju, a onda vide da je vrag odneo salu i jedna od njih je seda
na moj krevet, zagrli me i pokaza toliko neznosti da sam se vrlo brzo
smirila (mozda i zbog toga sto mi je "krknula" Bromazepam). Prekosutra mi
saopstavaju da cu biti u grupi zena koje idu da doje svoju decu na
intenzivnu. Mojoj sreci nema kraja.. Spremam se kao za izlazak u najbolja
vremena. Dolazimo u sobu, peremo dojke, peremo ruke i stavljamo maske.
Donose bebe. Osmi je dan mom sinu i ja ga prvi put uzimam u ruke. Tresem se
od uzbudjenja. Majko, ne brinite ako nece da uzme dojku.. Odvikao se.. Doktori dolaze u vizitu. Pritisak mi je na normali. Smirila sam se. Sine, brate!! 7. oktobra, na rodjendan moje mame, izlazimo iz bolnice. Na izlasku saznajem da je moj sin imao edem mozga. To mi niko nije rekao niti je objasnio sta je to. Opet moram na net... Postajemo pacijenti Specijalne bolnice za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju. Doktorka Radovanovic je nasa doktorka. To je jedna veoma ozbiljna i obucena zena, puna manira i neznosti. Pomislila sam, boze sta me ceka sada, vezbe, cekanja, pregledi, ceo dan...spavacu u bolnici. Medjutim, tamo je sve fenomenalno organizovano. Samo mala crtica: zakazan nam je pregled kod doktorke. Dolazimo, medjutim kazu mi da je otisla na Medicinski fakultet. Nista, ne nerviram se, kazu mi da pozovem sutra ujutro. Zovem kliniku, dobijam je i ona mi kaze: "Pa ja sam vas zvala juce da vam javim da ne dolazite, ali se niko nije javljao.." Ubacili su nam dvojku ispred broja, zato nije mogla da nas dobije. Tuzno je to sto je to na Zapadu ili gde vec, sasvim normalna stvar, a za nas je to cudo pravo. Sve je tacno sto ste napisali. Potpisacu peticiju. Neko ima srece i moze da prodje kao ja, bar sto se odnosa osoblja tice. Ali nije poenta u tome da se ima sreca, nego da sve bude isto za sve. Ne bilo kako, nego dobro i humano. Slazem se da nemamo svi isto obrazovanje i da poticemo iz raznih sredina. Ali tamo smo sve iste. Ali ne iste krave koje su se otelile, nego iste zene, majke i one kojima je potrebno objasnjenje i neznost. Mislim da nisam bila losa pacijentkinja, pa nisu ni oni bili losi prema meni. Ne svadjam se (iako sam trvdoglava), ali sam zato na nahtkasni drzala tada najnoviju knjigu Vedrane Rudan i najnoviji broj Playboy-a sa golom Mirandom Vidjak na naslovnici. Sve sam procitala, majke mi. Da sam ostala koji dan duze, verovatno bi i duplericu u sobi okacila. Valjda sam im bila simpaticna. Moj sin je 25. septembra napunio 3 godine. Vec dugo ne idemo u Sokobanjsku. On je dobro i veselo. Voli svoju sestru najvise na svetu, mazi se i slusa muziku. Prestao je da sisa sa 16 meseci. Dobar je momak. Moj najbolji drug je ginekolog. Ako se nista ne bude promenilo, imam vezu za cerku...
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
