|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 123
Juli mesec, 2008. godine, GAK Narodni front, 07:00, foaje bolnice. Tražim kod koga ću predati knjižicu kako bi me primili u bolnicu. Dg: Fetus mortus in utero, Grav. Ml. VII. Moj suprug pita sestru gde da se javimo, ona kaže da tu čekamo kao i svi ostali. On napominje da nam je umrla beba i da treba da me prime u bolnicu što pre da se porodim. Ona se smeje i pita ga zašto drami kada sam ja ovde kod njih u sigurnim rukama. Odlazimo na prijemno u prizemlju, ja ulazim, dajem knjižicu, uput od svog lekara (koji mi je privatno vodio trudnoću u jednoj klinici na Novom Beogradu i onda mi je samo napisao uput i rekao da "odem NEGDE da se porodim ali da moram da znam da mi je život ugrožen"), daju mi bolničku spavaćicu, kažu mi da je tu obučem i da ostatak stvari spakujem u kesu i predam suprugu. Vode me na Odeljenje patologije trudnoće i smeštaju u sobu s dve trudnice koje imaju žive bebe i povišen pritisak pa zato tu i leže. Jedna od njih je u devetom mesecu, čeka blizance. Sretna, ozarena. Druga samo sedi i šminka se. Postoji jedan gotovo fantastičan fenomen: žene se šminkaju i češljaju pred vizitu. Spremaju se za lekare. Neke su čak i mazale nokte. Koja malograđanština. Nakon sat-dva dolaze po mene i vode me na četiri pregleda. Kod četiri različita lekara. Svi uzdišu, negoduju, ni jedan me nije pogledao u oči ili nešto pitao. Samo su se drali na mene da budem brža, da ne oblačim gaćice jer mi ne trebaju, da ne kukam kad me zaboli. Ok, sve sam to i uradila. Onda me vode u laboratoriju, vade mi krv nekoliko puta. Govore mi da idem tamo-ovamo, a kad se ja ne snađem sestre se deru na mene kao pobesnele. Zatim me šalju natrag da legnem. Dolazi sestra i priključuje mi infuziju. Kaže da je sledeće što će mi dati krvna plazma. Ja je pitam šta se događa, ona kaže da su mi jako loši rezultati, da sumnjaju na sepsu, da može svašta da mi se desi, da mi je život jako ugrožen, da mogu da ne preživim porođaj, da ću morati da primam krv, pa sad ovom krvnom plazmom moraju da provere mogu li je primati. Kaže mi da ako se pojavi osip, to nije dobro. Ja primim dve jedinice plazme i eto osipa od glave do pete. Poput koprivnjače. Onda ustajem i šalju me sprat ispod kod interniste da primim injekcije protiv osipa. Tamo mi još izmere pritisak i pitaju me od čega sam bolovala. I vratiše me na Patologiju. Samo dolaze i odlaze, gledaju mi listu na krevetu, cokću, klimaju glavom. Jedina sestra koja je bila pristojna i prijatna puštala je mog supruga u sobu. Ostale su ga najurivale kao kugu da ima. On je sedeo na stolicama ispred odeljenja i čekao. Onda je tog dana u ponoć otišao kući a ja sam ostala i nisam imala pojma šta mi se sprema. Sledećeg dana u 10:00 dali dve injekcije. Da nisam pitala šta su, ne bi mi niko ni rekao. Bensedin. Onda su mi malo posle toga dali injekciju za izazivanje porođaja (indukciju) i rekli mi da sad ima da se načekam možda i dva dana. Suprug je od ranog jutra opet sedeo na istim onim stolicama. Posle sat vremena, ja dobijem proliv. Pošto nisam više mogla da stojim na nogama u wc-u, pozvala sam supruga da bude sa mnom u wc-u. On me je držao za ruke, oslanjala sam se na njega, proliv pršti iz mene, on mi dodaje maramice i svaki put kad hoću da se ispravim, bolovi postaju sve jači i jači. Ja nemam blage veze šta se događa. Počinjem da kukam već od bolova, ne mogu da se pomerim, zamolim supruga da zove sestru a ja ću morati da sednem na šolju, nemam izbora. Ne smem da se ispravim, utroba će mi ispasti. On se vraća, kaže neće sestra da dođe, nije to ništa. Opet cela epizoda. Opet proliv, opet sve jači bolovi, opet zvanje sestre, opet sestra ne dolazi, i tako nekoliko puta. Konačno, meni kreće da izlazi nešto sluzavo, ja kažem, to je sluzni čep, molim te reci jebenoj sestri da se dovuče ovamo, ja ne mogu više da izdržim. I ova konačno dolazi. I kaže da jeste sluzni čep (zamislite!), da krenem u porodilište, da ne puštam vodu za sobom ako je nešto ispalo. Stavljaju me na kolica, zajedno sa stvarima, suprugu kažu da može da se spusti do porodilišta i pakao počinje! Uvoze me u ledene prostorije porodilišta. Ubacuju me u boks. Priključuju mi infuziju. Pregleda me neki lekar. Daju mi još jednu onu ubitačnu injekciju, opali me sestra po guzi i kaže „Aj, vidimo se posle, viči kad završiš“ (!?) i ostaviše me tako. Bolovi počinju sve jači i jači. Ja se obrćem s boka na bok, provalila sam da to kao pomaže, stenjem, ne mogu nikoga da dozovem, a i nemam koga. Sve vreme gledam u pravcu male ordinacije gde svi oni sede i puše (u kojoj se inače radi i CTG) i nekako se nadam da ću ugledati kako neko izlazi i onda ga pozvati. Zvala sam, drala sam se ali su me ignorisali. Bolovi se pojačavaju. Moram da priznam da sam sad već počela da se derem. Čujem kako mi vibrira telefon. Ne mogu da ga dohvatim. Nailazi neka sestra i kaže: "Šta se bre dereš?! Šta oćeš, bre? Jel smo ti rekli da zoveš kad završiš... Pizda ti materina mala." Ja se derem još više, što da bi neko došao, što da bih ih nervirala. Jači i češći bolovi, na nekoliko sekundi. Okrećem se na stranu. Povraćam. Vrti mi se u glavi. Sad bih se upucala u glavu koliko boli. Derem se i zapomažem "Reci onoj kravi da prestane da urla i da začepi!" čujem muški glas. "Jebem vam mater svima!" odgovaram. Kako oni meni, tako i ja njima. Opet povraćam, kao neku kiselinu. Pošto ležim, povraćka mi se vrati u dušnik, mislim da ću se udaviti, kašljem, suze mi kreću od bolova. Niko da dođe da me pogleda. Počinjem da plačem, da ih psujem, da ih molim da dođu samo da mi pomognu. Pada mi glava preko kreveta, noge sa uzengija. Gubim svest polako, pokušavam da se šamaram po obrazima. I najednom, eto ih. "Ćao!" viče lekar. "Kako si, mačko (sic!)? Jel krenulo, da vidimo? Opa, pa što nas nisi zvala, ajmo sad to začas, ti sve odradila, samo da doradimo, he he he..." Meni neko olakšanje, povratila mi se boja, opet mi kače infuziju. Pita me lekar kako se zovem, ja kažem, a on otpeva neku pesmu u kojoj se pominje moje ime. Pita me što nisam tražila epidural nego sam pustila da me tako boli. Meni dođe da skočim da ga zadavim. On kaže: "E, pa, mače, to košta, he he he..." Više se u toj agoniji ne sećam šta su mi sve dali, ali su u jednom trenutko počeli da paniče, vezali mi noge, i dolazi babica. Kaže: "Ne brini se, eno ti ga muž ispred, sav se prepao." Govore mi da se napinjem, i nakon trećeg napona, beba je izašla sasvim. Kakvo olakšanje. Nirvana. Nema više bolova, nema više dranja, nema više suza. Babica naglas govori, vreme smrti 14:40, toliko i toliko kilograma, toliko i toliko centimetara, i neke razne reči još koje ne razumem. "Pa, srce, to je dečak. Hoćeš li da vidiš bebu, moram da znam, da ne ispadne nešto posle..." U, čoveče. Koja izjava. "Ne", odgovorih. "Jesi li sigurna?" Ja se premišljam. Ali to bi mi bilo previše. "Ne, hvala." Ona nastavlja: "Maco, to je bio dečak mali..." Ja kažem: "Znam da je bio dečak..." Uvili su ga u zeleni čaršav i stavili pored vage, levo od mene, i ležao je tu neko vreme. Onda su ga stavili u crnu kesu i predali nekom bolničaru, laborantu, šta li je. I nije gotovo. Okupiše se svi oni tu, kažu da krvarim puno, pitaju gde je krv, ne može posteljica da izađe. I to tako traje... Oni drame, ja nemam pojma šta se dešava. I babica priđe i raspali me po stomaku, najjače što je mogla. I ono izađe. I još revizija, pod anestezijom, što je dobro. I onda još neke bockalice i igle. I onda kratak razgovor sa lekarom. Otkrio mi je grudi, pa ih je posmatrao pa mi je stisao bradavicu: "Nema mleka, a? Pa, super. Čime se ti baviš inače? Aha, pa baš lepo, ja govorim italijanski i engleski, natucam još i španski. To sam sve naučio po raznim kongresima. Eto, mačko, ništa nije ovo bilo strašno. Sve sam ti ja to lepo očistio. Nemoj ništa da se brineš. Ajde..." Potapšao me je i otišao. Mislim da sam neko vreme odspavala. Budi me sad neka dvadeseta osoba, daje mi mrežasti uložak, prenose me na krevet i vode me na VRT. Na izlasku nailazim na supruga, sveža, bez bolova, prazna. Toliko mu je laknulo kada me je video, jer nije imao pojma šta se događa, samo me je čuo kako vrištim i zapomažem. "Sve je u redu, rekoh." On me uvati za ruku, pita sestru gde me vode. A neki kreten koji ulazi za nama u lift će: "Šta bre gde je vode, beži bre kući, spremaj pelene!" Ja mu odgovaram: "Nema pelena." On će: "Šta, bre?" Rekoh: "Nema pelena." A sestra mu tiho govori: "Mrtvorođeno, bre, mrtvorođeno." Smeštaju me sobu. I jedem proju i pijem jogurt i sad mogu da telefoniram. Ni traga od bola. Bilo je 17:30. Odeljenje je bilo manje-više pristojno, čisto. Medicinske sestre manje-više normalne i prijatne, kako koja. U sobu su me smestili sa tri devojke. Dve su izgubile bebe a treća je tek u drugom mesecu trudnoće ali krvari i ima bolove. Neću da se raspisujem o odeljenju, pristojno izgleda, ne mogu da se požalim. Jednog ranog jutra se desilo da sestra nije želela da čuje zapomaganje i vrištanje jedne žene u sobi prekoputa mene i njoj je mrtva beba ispala na sred poda u sobi. Pomagale su joj njene cimerke. Sestru ništa nije zanimalo. Vrata sestrinske sobe bila su zaključana. Dežurnog lekara nije bilo. Kupatila su tu i tamo pristojna ali su žene jako jako neuredne. Bacaju uloške okolo, wc šolje i daske su umazane krvlju i mokraćom. Dešava se i da kada se tuširaju, iskorišćen uložak zaglave između zida i držača za tuš i to tu tako ostane... Ni čistačica da skloni. Tuševi su prljavi. Papuče koje sam nosila u bolnici odmah sam bacila, naravno. U drugom kupatilu se puši. Tamo sam i ja provodila vreme. I tamo je trač partija. I evo šta sam saznala od jedne devojke: "Priča se po spratu o tebi. Kažu da si došla ovde, injekcijom ubila bebu u sedmom mesecu i porodila se..." Kakav kreten. Primala sam terapiju tih nedelju dana u bolnici. Bromergon sam morala da nabavljam sama. Kada sam se vratila kući, posle par dana krenulo mi je mleko. I opet sam pila Bromergon. U bolnici su me oslovljavali sa: FMU, mačko, mače, mala, ti, bre... Nikada imenom ili prezimenom. Nikoga nisam potplatila, ne znam kako i kada se to radi. Mogla sam. Da sam znala kako, možda bih bar epidural dobila. Jedna sestra sa Odeljenja patologije mi je tražila novac u laboratoriji. Na rezultate HPP sam čekala dva i po meseca a i bili su gotovi par dana nakon porođaja. Fetus mortus in utero e causa ignota.
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
