|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 124
U Užičkoj bolnici, dr koja mi je vodila trudnoću čitavih 7 meseci, otkrila je da nešto sa bebom ne valja i odmah me poslala kod svog kolege u Beograd u njegovu privatnu ordinaciju. Nakon razgovora sa vrlo drskom sestrom, jedva sam uspela da zakažem ultrazvuk, koji će me koštati 60 eura. Sa mužem sam otišla u Bg, gde se posle dugog čekanja u ordinaciji pojavio doktor. Usli smo oboje u ordinaciju. Počeo je sa pregledom i nakon samo nekoliko sekundi rekao: "Beba je u očajnom stanju! Ovo ništa ne valja." Bili smo šokirani, koliko vestima, toliko njegovim bezosećajnim ponašanjem. Uputio me u "Narodni front". Po dolasku u bolnicu, čekala sam (u pidžami) od 7:00 do 13:00 sati da mi dodele sobu. U sobi sam bila sa dve žene koje odravaju trudnoću i jednom koja ide na pobačaj. Već pomenuti doktor mi je uradio kordocentezu, a uzorak krvi iz pupčanika su mi dali u epruveti i rekli da ga u što kraćem roku dostavim u privatnu laboratoriju i na epruvetu nalepili ceduljicu sa adresom. Kako ja da dostavim? Snašla sam se nekako. Iz tog uzorka je trebalo uraditi test na virus parvo B 19. Dr mi je rekao: "Ako rezultat bude pozitivan nastavićemo ispitivanja, ako bude negativan, radimo prekid trudnoće." Ponovo je govorio kao da nema ni kapi ljudskosti u sebi, bez da mi kaže šta to u stvari nije u redu sa bebom. U međuvremenu su me poslali na konzilijum u Institut za majku i dete. Tamo sam otišla u pratnji sestre koja nije čak ni sa mog odeljenja, koju prvi put vidim i dr sa kojim se prvi put srećem. Na Institutu me ultrazvučno pregleda dr od koga saznajem da bebino srce nije redu. Sa dr koji me je pratio dogovara se da mi rade kordocentezu i da me nakon toga ostave još mesec dana na posmatranju. Kažem im da mi je već rađena kordocenteza. Oni nešto pričaju za sebe i kažu mi da sačekam. Po povratku u "Narodni front", dobijam rezultat testa na parvo B 19-NEGATIVAN JE! Ponovo se pojavljuje moj dr koji kaže - "Ujutru radimo prekid"!! Zbunjena sam, tužna, besna, razočarana. Do pre 7 dana je sve bilo u najboljem redu, a već sada mi se svet ruši! Kupila sam epidural, koji košta 10.000,00 dinara, u nadi da ću sebi olakšati. U međuvremenu, ženi izu moje sobe izazivaju porođaj i ona celu noć ječi, prihvatila sam da joj pomognem kako bih zaštitila žene koje su tu radi održavanja trudnoće. Sestre neće da dođu. Puca joj vodenjak, krevet je sav mokar i krvav, a nigde nikoga. Pošto sestre neće da dođu, izvela sam je nekako u hodnik i pokupila njene stvari. Žena se porađa! Jedva se dovuče neka sestra, ljuta jer je budimo, natera porodilju da nosi svoje stvari i odvede je niz hodnik. Sutradan me čeka slična sudbina. Tog dana ušla sam u osmi mesec. Prozvali su nas nekoliko. Stojimo ispred ordinacije i čekamo nam ubiju bebe. Strašno! Unutra je doktor, ponovo nepoznat i pomalo neprijatan. Ubrizgao mi je pola šprica te proklete tečnosti, a beba je počela da udara svom snagom i da se nenormalno pokreće, a zatim je ubrizgao ostatak. Srce mi se skamenilo! Dr koja je vodila moju sobu me pregledala i rekla da sam otvorena prst i po, i stavila vaginaletu za izazivanje kontrakcija. I dalje nisam znala čemu sve ovo, niti šta u stvari nije u redu sa mojom bebom. Niko nije našao za shodno da mi to kaže. Bolovi su počeli tačno sat vremena nakon što mi je stavljena vaginaleta. Kako je vreme odmicalo bivali su sve veći. Kada je bilo vreme da mi stave drugu vaginaletu, pojavila se ponovo nepoznata doktorka, vrlo drska i neprijatna, pregledala me, stavila vaginaletu i rekla da nisam uopšte otvorena i da se ništa neće menjati do jutra. Rekla sam da sam kupila epidural i pitala kada će mi ga dati, a ona je drsko rekla: "Sve u svoje vreme". A ja sam umirala od bolova! Nakon nekog vremena, ne znam kog jer sam se već polako gubila od bolova koji su trajali već 12 sati, uspeli su da dozovu nekog doktora (naravno, ponovo nepoznatog), koji me je pregledao i rekao da sam skroz otvorena i spremna za porođajnu salu. Sa svojim stvarima u rukama krenula sam za sestrom. U sali su me ostavili samu sa svojim bolom! Bilo je užasno. Nigde nikoga. Posle nekog vremena osetila sam kako nešto izlazi iz mene, pipnula sam, bila je to krvpomešana sa plodovom vodom. Počela sam da paničim. Vrištala sam, dozivala nekoga, ali ništa. Malo kasnije pojavila se neka sestra koja me bezobrazno pitala što se derem! Tako sam ležala u bolovima od 00,25 do 03,00h. NAJZAD pojavili su se! Ali prvo su vikali na mene i govorili da nema razloga da vičem. A mene je sve bolelo, ali duša najviše! Priključili su mi indukciju, a na moj spomen epidurala, rekli su da je isuviše kasno jer je glavica već napolju. Uz mnogo grdnji koje sam dobila od osoblja, konačno je sve bilo gotovo. Uzeli su bebu, stavili na vagu -1.800g. Sestra je uzela bebu i pitala hoću li da vidim, rekla sam da neću, a ona je bebu naginjala nad mojom glavom uz reči: "Ne mogu da razumem majku koja neće da vidi svoje dete". Evo, prošlo je skoro pet meseci od tada, dobila sam sve nalaze, ali se ne podudaraju. Rezultat kordocenteze kaže jedno, dok obdukcioni nalazi kažu nešto drugo. Lekari štite jedan drugoga, niko nije kriv, život j takav, biće još dece... Ali mog prvog sina više nema!!
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
