|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 125
Porodila sam se u Frontu 2007. godine U 37moj nedelji trudnoce uzasno su pocele da mi oticu noge, moj muz(lekar po struci), hitno je zvao doktorku koja je trebala da me porodi, i kad smo se pojavili u Frontu, posle pregleda, zadrzana sam na odeljenju patologije. Odmah su mi pronasli krevet, krenula su ispitivanja, rezultati su svi bili ok,ultrazvucni nalaz ok. Pocela sam da se otvaram, dva dana sam bila otvorena dva prsta. Petog dana mojeg boravka u bolnici, doktorka odlucuje da me porodi indukcijom, jer joj se nisu dopadali moji otoci. Napominjem da je to bio petak, kraj radne nedelje. Spakovala sam stvari i krenula na porodjaj. Brijanje i klizma su prosli u najboljem redu,ucenice srednje medicinske na praksi su bile vrlo prijatne samnom dok su obavljale svoj posao. Smestili su me u tzv. Spejs, porodjajni boks u kojem sam bila samo ja. Jedna od babica je prokomentarisala da necu moci da dobijem epidural, jer ga nisam platila (placa se kad se udje u 38mu nedelju). Uto je moja dr uputila njoj samo jedan prekoran pogled i rekla: "Platice kasnije." Pojavljuje se anesteziolog, jedan divan covek koji mi do detalja objasnjava sta ce mi raditi, i kako cu se osecati kada budem primila anesteziju. Pocinje indukcija, ja na satu merim kontrakcije, i kada su bile na dva minuta, prijavila sam to anesteziologu, i on mi je nakon konsultacija sa mojom dr dao prvu dozu anestezije. Usla sam u boks u 10:30h, i u 15:05 sam se porodila. Stavili su mi sina na grudi, a dr mi je samo napomenula da su mu malo otecene noge, da su pitali pedijatra i da je on rekao da je sve ok, da mu je apgar 9/10. U 17:30 sam se probudila iz polusna, uto se pojavila zena koja me je prebacila na kolica i odvezla gore na odeljenje. Cula sam se sa muzem, i sa mojima, bila sam pozitivno raspolozena u iscekivanju da mi donesu bebu. I tu se dogadja preokret. U 18:30h dolazi nam u sobu babica, nosi bebe, moje bebe nema! Na moje pitanje da li zna gde mi je beba, ona samo odgovara da su njoj dali samo ove bebe koje je donela, i da ona nema nista sa tim! Tu noc nisam spavala, svaku osobu koja nam je usla u sobu, pitala sam isto pitanje, niko nije znao da mi da odgovor. Pred zoru, jedna sestra mi je rekla :"Pogledajte, mozda je na intenzivnoj nezi". Pred zoru sam se cula sa muzem i rekla sam mu kako stoje stvari. On je rekao da ce da pokusa da uradi sve sto je u njegovoj moci, jer ipak je vikend, i slabo koga moze da nadje, a ja sam odlucila da potrazim bebu na intenzivnoj nezi. Cimerka sa patologije je dosla po mene, uzela me pod ruku i zajedno smo se popele sprat vise. Napomenula bih za one koji ne znaju – vreme poseta na neonatalogiji je u 11h i u 17h. Van toga posete u zabranjene. Ulazim na vrata neonatalogije van tog vremena, i dve sestre pocinju da urlaju na mene kako sam usla tamo gde mi nije mesto, i da odmah napustim odeljenje. Ja dizem ruku i pokazujem broj na vrpci oko ruke i kazem da sam se juce porodila, da mi niko nije kazao gde je dete i imam samo ovaj broj. Sestre su mi samo ponovile: "Izadjite napolje!" Krenula sam izgubljeno niz hodnik, i posle par metara, cujem da me doziva ta jedna od sestara koja me je izbacila. Ide ka meni i kaze: "Gospodjo, sin vam je ovde, evo upravo sam ga pregledala". Znaci… sad bar znam gde je… Nesto kasnije, dosao je moj muz. Pokucao je na vrata neonatalogije, predstavio se kao kolega i odmah su ga primili! Pokazali su mu dete, porazgovarali su sa njim o detetovom stanju, detaljno su mu pokazali nalaze. Cak su mu dozvolili i da ga pipne. Ja sam videla dete tek kada je bilo zvanicno vreme posete, nisam smela da ga pipnem, gledala sam kako lezi u boksu sa cevkom u ustima, plakala dok sam ga gledala onako izbodenog… Nisu bili nesto raspolozeni da samnom pricaju o njegovom stanju… Iako sam i ja fakultetski obrazovana, ali nisam iz medicinske struke, mislim da ne bi bilo nikakvih problema da shvatim par informacija koje su mogli da mi daju. Za njih sam, kao sto su i druge zene ovde o tome vec pisale, bila samo broj, potpuno degradirana u onoj odvratnoj spavacici. Naredna 4 dana provela sam obilazeci mojeg sina dva puta dnevno na intenzivnoj nezi. Muz i ja smo zajedno ulazili u vreme poseta, i dok sam bila sa njim, slusala sam obrazlozenja koja su nam doktori davali. Od silnog stresa koji sam prezivela, mleko mi je doslo tek u noci izmedju treceg i cetvrtog dana posle porodjaja. Posto sam i ja bila "nacitana majka", uplasila sam se mastitisa, i satima sam sedela i izmlazavala svaku kapljicu koju sam uspela da nacedim. Sestre koje su dolazile u sobu mene kao da nisu primecivale – ja nemam bebu u kolevci pored kreveta, i samim tim, nisam predmet njihove paznje… Petog dana, doneli su mi sina. Ja sam plakala, bojala sam se da me je zaboravio, jer jedini kontakt sa njim nakon porodjaja sam imala u onih par sekundi koliko mi je bio na grudima. Stavila sam ga da sisa, i bila sam iznenadjena da je on za svega par pokusaja shvatio sta treba da radi. Bila sam srecna – beba sisa 20tak minuta, utone u san, pa se opet budi, sisa i sve tako… Medjutim, nakon dva dana, konstatovali su da mu tezina drasticno pada. Rekli su da je dobio eserijihu koli, i da hitno mora da prima sedmodnevnu terapiju. Pedijatrica iz popodnevne smene je dosla kod mene u sobu i rekla: "Majko, vasa beba ne valja nista. Evo, ima eserihiju, a pretpostavljamo da ste vi krivi za to, tj. da ste mu je vi preneli." Ona je otisla, ja sam opet briznula u plac. Znam sigurno da nisam bolovala ni od kakve infekcije, samo par dana pre porodjaja sam uradila detaljne loboratorijske analize i nalaz je bio potpuno sterilan. Pedijatrica iz prepodnevne smene je dosla sa misljenjem da ja nisam imala dovoljno mleka, da je maleni bio toliko izmucen na intenzivnoj nezi, da nije imao snage da sisa, i da je zato izgubio na tezini. Prepisala je dohranu deteta na flasisu, i dala mi je zadatak da napravim tabelu i da zapisujem po satima i danima koliko je popio. Bilo je tu sitnih prepirki sa sestrama koje su nocu dolazile i proveravale koliko je dete popilo mleka. Maleni nekada nije hteo da popije vise od 40ml mleka, ja sam pokusavala da mu sipam mleko otvarajuci mu usta na silu… Sestre su se drale na mene kako to da mali nije popio vise… Zaboravila sam da napomenem da je moja dr koja me je porodila, svaki dan dolazila da nas obidje, zvala je neonatologe i pedijatre, svadjala se sa njima tvrdeci da je sa detetom sve u redu, i da bi trebali da nas puste kuci. Anesteziolog je takodje dolazio u posetu, i za njega imam samo reci hvale. Iako su posete odeljenju porodilja zabranjene, moja dr je "provukla" mojeg muza, koji je prethodno obukao beli mantil, i dovela ga je kod mene u sobu, da se malo druzimo zajedno sa bebom. Ja sam joj zbog toga beskrajno zahvalna, jer mi je i to malo njegovog prisustva dosta podiglo raspolozenje. Pedijatrica iz prepodnevne smene rekla je da mozemo da idemo kuci cim dete pocne da dobija na tezini dva dana zaredom. Kada je to konacno krenulo da se dogadja, pusteni smo kuci, samo zato sto je detetov otac lekar. On je dobio zadatak da prati bebin oporavak, i morali smo da se javljamo u Front na kontrole na svakih pet dana. Moj skor u Frontu – 4 dana kao trudnica, i 14 dana kao majka. Sve ukupno 18 dana… Na kraju bih samo zelela da dodam da nismo morali nikoga da potplatimo. Moju dr smo castili, zato smo smo tako zeleli. Ona je na vreme procenila da ako cekamo sa mojim porodjajem, da ce biti posledica po dete, i smatrali smo da treba da joj se oduzimo. Spomenula bih rogobatno i grupo ponasanje vecine sestara, koje su odjednom naglo smeksale prema meni kada im je moj muz odneo par Milka cokolada. Sestre koje su zaduzene za pomoc oko dojenja svoj posao ne rade kako treba, jer da su zaista obratile paznju na mene, konstatovale bi da ja nemam dovoljno mleka, i na vreme bi mere bile preduzete, beba ne bi oslabila preko 600g. Moj opsti utisak je da bi stvari bile mnogo bolje, da osoblje ima malo drugaciji, da ne kazem nezniji, pristup prema porodiljama i bebama. Velika zamerka koju bih dala je ta nepovezanost izmedju odeljenja. Mislim da bi bio najosnovniji red, da ako je neka beba zadrzana na intenzivnoj nezi, da se majci ta informacija saopsti, a ne da majka sama baulja po hodnicima i trazi dete. Naravno, treba jos dosta sredstava da bi se adaptirale sobe, kupatila, hodnici, da bi hrana bila bolja… Ipak, mislim da sve to nije toliko vazno koliko je vazna ljudskost koja u Frontu najvise nedostaje.
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
