|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 206
Pozdravljam ovu akciju, kao i svaku koja ima za cilj humanizaciju zdravstva u celini, a posebno uslova u porodilištima u Srbiji. Porodila sam se 2007 u porodilištu u Visegradskoj 26 u Beogradu. Zbog problema nastalih po ulasku u 9-ti mesec, doktorka koja je vodila moju trudnoću je smatrala da je hitan prijem na odeljenje rizičnih trudnoća neophodan. S obzirom na moje bezgranično poverenje koje ta doktorka uživa i dan danas, bez pogovora sam je poslušala. Dijagnoza koju sam dobila po prijemu u bolnicu me je blago rečeno prestravila - moje dete se gušilo. Načelnik odeljenja, posle pregleda i savetovanja sa ostalim lekarima na odeljenju donosi odluku - usled ugroženosti ploda, prirodni porođaj ne dolazi u obzir, zakazuje se carski rez za prvi termin sledećeg dana. Strah koji sam u tom momentu osećala je blokirao svako razumno razmišljanje. Jedina misao koju sam imala je da dete preživi. Panika je rasla. U jednom momentu u sobu ulazi sestra koja izgleda kao gavran i naredjuje mi: "Nemojte da vam padne na pamet da jedete!". Dva sata kasnije u sobu ulazi druga sestra sa novim naredjenjem: "Od ponoći ni kap vode". Oko 7 uveče uočila sam krvav trag na gaćicama, i krenula do sestre da joj to kažem. Belo me je pogledala i rekla: "Pa šta? Ideš sutra na porodjaj". Novi strah se rađa i u glavi počinje da mi udara. Pritisak 180/100. Dadoše mi lekić i ja utonuh u neku vrstu sna iz koga me je u 4.30 trgnulo još jedno naredjenje: "Idemo! Priprema!". U ambulanti me je sačekala mlada sestra Neda i to je bilo jedinih 10 minuta ljudskog ophodjenja koje sam toga dana doživela. Nakon vizite otpraćena sam u operacionu salu. Sledeće čega se sećam je glas moje doktorke: "Budi se. Sve je u redu. Slatka je kao šećer. Liči na oca". Kao kroz maglu se sećam da sam u liftu, negde u izmaglici je lice mog muža, neko govori da je beba jako mala ali da je sve u redu, prolazimo kroz neka vrata, kroz prozor vidim sunce i tu pakao počinje. "Pređi u krevet!" Pokušavam da dignem glavu. "Ne mogu". "Moraš! Šta si se raskmezila? Kako ste vi porodilje razmažene! Ajde ajde! Brzo!" Ni danas mi nije jasno kako sam uspela. Osećala sam užasan bol, slabost, tih 20 cm do kreveta primaju razmere kilometara. "Podigni spavaćicu do struka!" Još uvek mutne glave od anestezije, ne shavtam odmah šta traži od mene. "Spavaćicu do struka! Čuješ li šta ti kažem!? Lezi!" Na stomak mi stavlja vreću sa peskom. Prozor je otvoren i jako je hladno. Priključuje mi infuziju i pokriva me čaršavom. Bol je užasan, molim za nešto protiv bolova, vilica mi se trese, hladno mi je. "Ne može! Dobila si već." Pokušavam da objasnim da mi je hladno, dobijam odgovor "Ne mogu ti ja tu ništa. Hladno ti je od anestezije!" Malo kasnije u sobu ulazi neka doktorka, molim nju, naredjuje im: "Dajte joj nešto protiv bolova! Jeste li svesne koliko to boli???". Posle toga tonem u san. Budim se, mrak je, ulazi sestra sa ispucalim kapilarima na obrazima. "Gde je moja beba?", pitam. "Tu je. Videćete je ujutru" " Ali ja hoću sad da vidim svoje dete" "Ne može. Ujutru. Hoćete nešto protiv bolova?". "Hoću, jako me boli". "Pa nek te boli, kad nećeš da se poradjaš!". Nemam snage da se raspravljam, tonem u san. U toku noći dovoze još jednu ženu. Prema njoj se ponašaju još gore. Ona moli za malo strpljenja, a sestre urlaju: "Ajde! Brzo! Sve se može kad se hoće!". Ujutru mi sestra donosi dete. Ali ne smem da je diram, samo iz njenih ruku, na bukvalno jedan minut. Molim da još malo sačeka, ona bez reči napušta sobu noseći moje dete sa sobom. Popodne me prebacuju u drugu sobu. Ali moram da hodam kroz ceo hodnik, imam utisak da mi utroba uzlazi napolje. Sestra me prati u kupatilo da se operem. U kadi je krv. Gadi mi se, povraća mi se, ne mogu da stanem u tudju krv. Molim je da me ne tera. Boli me rana. Potom pokušavam da se popnem u visok i prekratak krevet sa izbušenim dušekom. Posle 20 minuta nekako uspevam. Pitam ženu koja leži preko puta mene: "Gde su nam deca?". Prošlo je 36 sati od porodjaja, ja sam dete videla na minut. "Na početku hodnika. Idemo zajedno, polako". Preko stakla vidim svoju mrvicu. Obuzima me potpuni mir. Vraćamo se u sobu. Dolazi večernja smena, daju nam lekove i injekcije. Osećam da mi se nešto dešava sa licem. Bukti. Alergija. Sestra kaže da će pričati sa doktorom. Sutradan menjaju antibiotik. Odlazim u WC. Krvavi ulošci su na sve strane. Niko nije ispraznio kante. Sve smrdi. Na lavabou je krpa i bokal sa asepsolom. Valjda da peremo ruke. Ujutru mi donose bebu na podoj. Mleka nema. Uleće u jednom momentu sestra iz laktarijuma i u 3 minuta izdeklamuje šta treba da radimo i u vidu vetra nestaje. Ne znam šta treba da radim. Predveče mi donose bebu. Grlim je, pokušavam da joj dam da sisa, mleka i dalje nema. U sledećoj smeni je ona ista sa ispucalim kapilarima na obrazima. "Evo je ova što se osipa. CCC!" "Poštedite me vašeg komentara." zamolim je. "A šta će se desiti ako vas ne budem poštedela?" upita ona podrugljivo. Tri dana kasnije nas otpuštaju iz bolnice. Sve je u redu. Idemo našoj kući. U otpusnoj listi nema krvne grupe deteta. Pupčana i preponska kila uočene tek na kontroli sa mesec dana. Pitam doktora da li je moguće da se kile nisu videle u porodilištu. "Videle su se. Videli bi da su gledali". Niko je nije pregledao. Želim još dece. Ali sama pomisao na porodilište me jako plaši. A bojim se da sam prošli put imala sreće.
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
