|
KENGURICA 269
A ja sam se porađala pet puta
i verujte mi, znam o čemu pišem. Mislim da nema smisla da vam pojedinačno
opisujem sve porođaje, jer se ništa nije promenilo za sve ove godine.
Od tada vodim borbu protiv
predrasuda, jer niko normalan, kažu ljudi, ne rađa TOLIKO dece. Mora da je
neka sekta u pitanju. Neobrazovanost, nemanje televizora... Niko nije
pomislio da neko hoće i može da ima TOLIKO dece, a da je pri tom, skoro
normalan. Jer mi ipak živimo u ovoj zemlji.
Koje godine ste se
porodili?
- 1979. 1985. 1990. 1994. 1996.
U kom gradu i porodilištu?
- Prvi, drugi treći i peti put u Novom Sadu, a četvrti put 1994. godine
u Bonu, Nemačka u jednom od sedam porodilišta.
Da li ste u porodilištu
doživeli bilo kakve neprijatnosti? Kakve? Da li vas je neko vređao i
ponižavao? Kako?
- Sam boravak u novosadskom porodilištu, naročito pre skoro trideset
godina je mučan. I do dana današnjeg se ništa nije promenilo. Nakada su
zabranjivali da unositi bilo što od svojih stvari, ni spavaćicu ni papuče.
Onda su nas oblačili u razdrljene spavaćice koje nisu imale prednji deo
(nisu se, na svu sreću, zakopčavale sleđa), takav model bio sašiven, pa su
nam grudi bile skroz otkrivene, uvek spremne za dojenje. Fuj! A papuče, e,
kakve se potrefe. Uglavnom jedan par za celu sobu, kožnih, univerzalnog
broja 43, po mogućstvu, obe jednake. O tuđim gljivicama i prljavim stoplima
neću. A sve to iz higijenskih razloga. Posle su došle godine nemaštine, pa
je svako smeo i morao da nosi svoje stvari. Tako da je ta nemaština imala i
neku dobru stranu. Doduše, ja sam sve te stvari po izlasku iz porodilišta
bacala, jer sam se oećala kao pokretna zaraza. Jedan od obaveznih rekvizita
za poneti na ovako sretan događaj je bilo (i sada je) klupče izdržljivog
kanapa. Ne da se obesimo u trenutku nemoći, nego je kanap bio jedina veza sa
civilizacijom i porodicom do drugog sprata gde su porodilje bile zaključane.
Znači, kanapom se dolazi do hrane, sokova, uložaka i čistih stvari, a istim
putem se sve nepotrebno i vraća.
- Kreveti su bili odvratno visoki i 1979. i 1996. godine. Obzirom na moju
visinu od 156 cm i epiziotomiju, bilo je strašno. Bezlični odnos koji
zaposleni imaju prema porodiljama je ponižavajući. Svima se obraćaju sa TI,
ukolko se uopšte obraćaju. Vizite su po pravilu nedodirljive, okupljeni
časni ljudi u belom razgovaraju o meni stilom kako ja ne bih ni sa krevetom.
Ja ne postojim imenom i prezimenom, ni dušom ni telom, pa niko ne mora ni da
mi kaže šta je sastojak inekcije koju dobijam niti čemu to služi.
- Momenti odvojenosti od porodice, izolovanosti onda kada sam ranjiva i
usamljena izoštravan je nehumanim odnosom ljudi koji su tu da bi meni bilo
bezbedno i što lakše (barem ja tako mislim).I onda, odlazak kući dođe. Kao u
vicu „Al je dobro kad prestane“.
- Obzirom da se moja četiri porođaja u novosadskm porodilištu ne razlikuju
naročito, imala sam sreće da sam se porađala jednostavno, onako što bi
prosti rekli, kao na njivi, neka velika medicinska pomoć mi nije trebala.
Već na prvom porođaju sam shvatila da ja sama moram da uradim sve da bih
sebi pomogla. I da guram i da dišem, da ne smem da budem žedna, a ni gladna.
Samo da to odradim kako ja najbolje umem i znam. Jednom prilikom sam od
dahtanja jako bila žedna, bio je avgust i 40 C i tražila sam vode. „Ovo nije
poslastičarnica“-bio je odgovor. Kao da bih ja išla u tako prljave
poslastičarnice. Drugi put sam četvrti dan bila tako gladna da sam povraćala
od gladi. Naručila sam da mi donesu jelo od kuće. Vrlo svesna da hrana mora
biti laka, ali, jednostavno, mora biti hrana! Čuvenim kanapom sam dovukla
hranu gore, a pomahnitala medicinska sestra mi je otela hranu i predamnom je
bacila u kantu za đubre, jel, nemam valda nameru da otrujem celu sobu. A, ja
htela da pojedem sve sama.
- Poučena na tri takva porođaja, očeličila sam se. Moj četrvti porođaj u
Bonu je bio čudo, tek da vidim da može i drugačije. Već tokom trudnoće, moj
muž i ja smo dobili pozivnice iz svih sedam porodilišta na teritoriji grada
da dođemo i posetimo ih kako bismo se uverili u kvalitet uslova i usluga
koje nude! Onda smo mi izabrali četiri koja nam nisu bila jako daleko pa smo
otišli. Lekar, da, LEKAR ginekolog nas je sporveo kroz porođajne sale,
boksove za bebe, sobe, trpezariju, kafeteriju i pokazao park oko bolnice.
Prisustvo oca se podrazumeva, ako otac želi. To se i ne pita. Pitanja jedne
trudnice do mene je bilo „A ko će voditi računa ako mom mužu bude pozlilo“
„Ne brinite, mi za takve slučajeve imamo ekipu“ - glasio je odgovor. Kao da
oni imaju viška ekipa.
Kako su vas oslovljavali u
porodilištu? Imenom i prezimenom, ili nekim nadimcima? Kojim?
- U Bonu su me zvali gospođa ta i ta, a u Novom Sadu mame i žene. Da se
razumemo, ja sam majka samo svojoj deci, pa ne dozvoljavam ni poštaru da me
zove mama. A to žene, tako ružno zvuči, kao etiketa.
Da li je bilo problema sa
smeštajem ili opremom? Kakvih?
- Pocepani i prljavi čaršavi. Siva posteljina. Svih dana koliko sam bila
u porodilištu nisu menjali posteljinu. „Čuvajte“ Ako smo bile jako dobre,
dobijale smo one poprečne pokrivače čiste. I tu sam se ispraksala. Nosila
sam od kuće jako velike peškire koje sam prostirala ispod sebe i na jastuk.
I, naravno, žestoko sam se borila za svoje pravo na nošenje gaća i
samolepljivih uložaka. „A, ako te vidi vizita?“ - kolutala je očima sestra u
nemogućnosti da shvati da neko ne želi da se pridržava kliničkih božijih
zapovesti. „E, sačekaće da ih skinem“- tvrdoglavo sam reskirala sve teške
bolesti koje već jedna žena može dobiti prostim nošenjem GAĆA.
- U Bonskom porodilištu sam imala svoju pripremnu salu i svoju porođajnu
salu i svoju babicu. Moj muž je sve vreme bio pored mene. I svi potrebni
aparati. Svakih desetak minuta me je preljubazna babica pitala da li želim
nešto protiv bolova, Napominjem da sam uvek insistirala na prirodnom
porođaju i nisam želela epidural iako mi je ponuđen i to besplatno. To je
nešto kao i ovo sve što sam opisala što je predviđeno socijalnim i
zdravstvenim osiguranjem. Sećam se, posteljina u porođajnoj sali je bila
nežno žuta, prozori puni cveća, a sa plafona su visile drvene rode.
- Sobe su dvokrevetne, sa televizorom, kupatilom i telefonima pored kreveta.
Zvoncem za sestru. A na kraju svakog kreveta bio je montiran mali providni
box od pleksiglasa u kojoj je ležala beba. Ako sam htala da izađem ili da
spavam u svako doba sam mogla da pozvonim sestri koja bi odnosila bebu da
bude pod njihovom kontrolom. Uhvatila sam sebe da su oni tako ljubazni da je
mene bio blam da zvonim.
Kada ste, nakon porođaja,
prvi put videli svoje dete? Koliko ste ga često viđali? Da li ste mogli da
ga vidite kad god želite?
- Dete sam viđala u novosadskom porodilištu redovno i zaista tu nisam
imala problema. Mislim na ona tri sata kada su bili redovni podoji. Niko
nije ni mogao da priđe odelenju sa bebama u drugim terminima. Imala sam
sreće što je sve bilo u redu. Mnogo su više patile majke sa čijim bebama
„nešto“ nije bilo u redu, a niko ih nije obaveštavao o tome zašto i šta se
dešava. U Bonskom porodilištu se i prvi pregled novorođenčeta radi u
prisustvu roditelja sa iscrpnim objašnjenjem neonatologa šta se i zašto
radi. Ja sam tada prvi put videla da se bebe povijaju samo u Pampers bez
švedskih gaća. To sam i pitala, na šta me je neonatolog zbunjeno pogledao i
rekao da nikakve potrebe nema za širim povijanjem jer beba ima zdrave
kukove.
Kada ste, nakon porođaja,
prvi put podojili svoje dete? Da li je bilo problema s dojenjem? Kakvih?
- Posle prvog porođaja nisam znala šta mi se dešava i šta predstavljaju
te dve tvrde upaljene lopte umesto mojih grudi. Ispucale bradavice i zvezde
pred očima. A beba je samo spavala. Budili su je tako što su mu čupali
zulufe. Nikada nisam shvatala potrebu te muže po svaku cenu. U metalnu
posudu se skupljalo mleko sa celog odelenja. Zaista je osećaj bio kravlji.
Da li ste ikada posumnjali
u stručnost lekara i lekarskog osoblja? Kada i zašto?
- Ja sam od početka svojih trudnoća išla kod privatnog lekara. Razumne,
starije žene koja je i ostavljala utisak stručnosti. Nije me pljačkala niti
je tražila sve one preskupe i kako je ona tvrdila, nepotrebne preglede. I u
mom slučaju je bila u pravu. Sve svoje trudnoće sam iznela bez problema i
prodnim putem rodila zdravu decu.
Da li ste ikada posumnjali
u opravdanost nekih protokola i pravila u porodilištu? Kojih? Zašto? Kako
biste ih vi promenili?
- Protokoli su srednjevekovni. Pri pomenu prisustva oca, svaki put će
vam reći da u stvari, roditelji u zemlji Srbiji uopšte ne pokazuju
interesovanje za tako nešto. A jedino što moj muž može da uradi u takvoj
situaciji je da bude pored mene. I tvrdim da je svaki put imao nešto kao
grižu savesti jer to što mi zajedno čekamo boli i rizično je. A ja sam uvek
bila negde zaključana iza vrata kaja su se treskom zatvarala, skidali su sve
moje stvari sa mene i činili me toliko bezličnom. Ulazak oca da vidi svoje
dete se uvek svodi na čuveni običaj „svi mi nekog poznajemo, pa će nas
krišom uvesti“. A zašto krišom? Pa to je moje i njegovo dete , a ne bolnički
inventar. I ne želim da mi neko kaže da u zdravstvu nema para pa nešto ne
može. Te male stvari zavise samo od ljubaznosti i dobre volje. Moja starija
deca nisu bila toliko starija da su mogla da shvate zašto ne mogu da vide
mamu izbliza, nego moraju da viču s prizemlja na drugi sprat.
Da li ste nekoga morali
potplatiti? Ako jeste, koga (zanimanje, ne ime)? Za šta? Koliko?
- Nikada nisam nikaga potplatila, jer mi ništa nisu ni uradili za šta
već nisu plaćeni. Pa ni toliko. Ja sam samo koristila njihove krevete, a sve
ostalo sam morala sama da nabavim. Čak ni ono čuveno što se obično tutne
nešto babici koja iznese dete i preda ga roditeljima. Hej, dete koje sam ja
rodila će ona meni svečano da uruči. A ja ću to da joj platim. Moji su malo
bili zgroženi, kao, red je. To svi rade. Baš me briga. Jedva sma čekala da
im vidim leđa, da se čestito istuširam kod svoje kuće i da ne moram da
preskačem tuđe uloške. Da jedem dostojno čoveka.
Imate li bilo kakvih drugih
zapažanja ili komentara koji gornjim pitanjima nisu obuhvaćeni, a smatrate
ih važnim
- Mislim da još niko nije spomenu Ergometrin. To su ili tablete ili
inekcije koje služe za skupljanje materice. Kod prvog porođaja to nije tako
strašno. Ali kasnije, prilikom drugog, tećeg...izazivaju takve bolove da sam
ih ja povezivala sa kontrakcijama. I onda vam daju taj Ergometrin, on počne
da deluje i donesu vam dete na podoj. Sisanje samo po sebi izaziva sličan
efekat, pa je ta kombinacija bila užasno bolna i neprijatna. Na Zapadu se ne
daje nego se preporučuju vežbe.
Po zanimanju sam novinar, pa
spadam, valda, u one načitane, (bar napisane). A, i nisam, što bi moja baba
rekla, pala na usta. Da se razumemo, ja nisam po neljubazna paušalno.
Obilato trošim reči kao molim, izvini, hvala, mogu da pitam. Ali, isto tako
uspešno režim, čak i ujedam kad neko prekorači granicu, za koju i ne zna da
postoji.
Porođaji dođu i prođu. I
trudimo se da te neke slike, koje bi trebale da budu lepe, brzo zaboravimo.
Pa nisam se ja oprasila. Ja sam na svet donela novog čoveka i hoću da mi
neko pokaže da je to važno. Jer meni jeste važeno. I baš me briga da li će
zemlja Srbija nestati zbog bele kuge. Ja sam svoju decu rađala računajući da
ja TO mogu, da mogu da im priuštim pristojan život, ljubav, stpljenje. Da
sam računala na državu, verovatno nikada ne bih imala decu.
Posle svega dođu neki drugi
problemi, i imam utisak, da se nosim sa njima kao onaj upregnut konj kojem
nikada ne popuštaju dizgine.
Obdaništa, škole,
predrasude.....
Mnogo želja za uspehom u ovom
projektu.
◄
PRETHODNA PRIČA ■ SPISAK PRIČA ■
SLEDEĆA PRIČA►
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA
Srbija
Dijaspora
Pošaljite svoju priču
_________________
PETICIJA
MINISTRU ZDRAVLJA
Pročitajte i potpišite peticiju
___________________
ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA
Popunite anketu
Rezultati ankete
___________________
INFORMACIJE ZA
TRUDNICE I PORODILJE
O porodilištima
O protokolima
O pravima pacijenata
O proceduri žalbe
S.O.S. telefon
___________________
INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE
Inostrani protokoli
Istraživanja
___________________
PROVERA RADA INSTITUCIJA
Beli telefon
Zaštitnik pacijentovih prava
Komisija za stručni nadzor
___________________
MEDIJI
Saopštenja za javnost
Press clipping
Video materijal
Audio materijal
___________________
KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
Pošaljite priču
Potpišite peticiju
Popunite anketu
Prijavite se za volontiranje
Donirajte novac
___________________
|
