|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 280
Prvo par opstih zapazanja Na samom pocetku, svaka cast na energiji i inicijativi, na angazmanu i na plemenitom cilju. Samo napred! Videla sam na blogu i na sajtu komentara koji su me naterali na razmisljanje. Na primer, sigurna sam da nadmetanje tipa "Moj porodjaj je bio strasniji od tvog" nece doneti mnogo, samo moze da uplasi neke jos-ne-mame koje su neodlucne. Sa druge strane uvidjam neophodnost preduzimanja akcije kako bi se u bolnicama uvela jasna pravila, kontrola i kaznjavanje u slucaju nehata, korupcije i nepotrebnih gresaka, isto kao i jasne informacije za pacijente (npr. o statistikama, rizicima pojedinih zahvata, tretmanima). Najmanje mi se svidja upiranje prstom, deoba na "nas" i "njih". Dojmila me se konstatacija da treba poceti od sebe i da smemo da optuzujemo druge samo ako smo i sami u svemu savrseni i uvek puni razumevanja i paznje. Namece se zakljucak da, pored prava pacijenta na najbolju mogucu negu pod datim okolnostima, i medicinsko osoblje ima slicna prava. Kao pacijent dakle ne treba da se usmerim na to da cu doziveti bol, pa da trazim eventualnog krivca, nego da zajedno sa lekarima i babicama mislim samo na dobrobit jedine osobe koja je u tom trenutku vazna bebe koja treba da se rodi. Pre nego sto zovem doktore da se zalim na to da porodjaj traje predugo, da je hrana bez veze ili WC prljav, treba da pomislim da mozda tu negde lezi neka druga zena kojoj je zaista potrebna medicinska pomoc. Mislim da smo zajedno tu da na sto bolji nacin pomognemo nasoj deci da se rode, pa mozemo da stisnemo zube i zaboravimo na momenat svoje sitne zalbe i svi utihnemo pred najsvetijom tajnom ciji smo u tom momentu deo. Pokusavam da sebe zamislim u ulozi lekara i medicinskih sestara. Njihov posao je veoma tezak, posto su greske cesto vidljive i mogu imati strasne posledice. U proceni simptoma oslanjaju se nekad na nepouzdanu i zastarelu tehnologiju. Rade pod teskim okolnostima, u losim uslovima i bez dovoljno sredstava. Nemaju pravo na los dan i momente slabosti. Uverena sam da je njima isto potrebna nasa pomoc i puna saradnja na teskom poslu radjanja deteta i da u tom poslu ne postoje dve suprotstavljene strane. No, nazad na pricu Ja sam cetvorostruka mama - porodila sam se tri puta u tad-jos-Jugoslaviji, i jednom ovde, u Holandiji. Prvi porodjaj bio je 1993. U Beogradu je radilo samo porodiliste "Narodni front", ostala su bila zatvorena zbog zaraze i losih higijenskih uslova. Na portirnici bolnice ste morali pitati sta je potrebno poneti na porodjaj bolnice su materijal uglavnom dobijale iz humanitarne pomoci i uvek je nesto nedostajalo. Zato su buduce mame pred porodjaj isle po gradskim apotekama trazeci konce za usivanje, lokalnu anesteziju, sanitarni materijal. To biste onda na prijemu lepo predali, i te stvari bi onda koristili za nekog ko bi dosao posle vas. Trazeni materijal bi varirao u zavisnosti od dnevnih potreba bolnice. Verujem da je i osoblje bilo krajnje isfrustrirano zbog losih uslova za rad i opste zabrinutosti zbog zivotnih, politickih i finansijskih peripetija. Bolnica "Narodni front" istovremeno je bolnica u kojoj se sedamnaest godina ranije rodila moja sestra. Mama je uvek sa zgrazanjem pricala o buba-svabama koje su svuda milele i nekako mi je ta zgrada uvek delovala stravicno - sve one blede rascupane zene koje vise na prozorima, muskarci sa decom koji sa trotoara dovikuju i masu. Tako sam i ja stajala sa mojim tatom i gledala na gore kad je moja mama lezala tamo. Posle je pricala sa gadjenjem o soku koji je popila pravo iz tetrapaka, pa joj je u usta tako usla buba. Cimerke su joj kasnije sazaljivo rekle da treba sok uvek da sipa u casu... Ja sam inace tip koji za sve voli da se dobro pripremi - procitala sam razne knjige o porodjaju, isla mesecima na vezbe (kod legendarne sestre Mile), a moj muz je citao jos i "hard-core" ginekoloske knjige sa sve shematskim prikazima desavanja. Prva odstupanja od idealne slike su nastala kad smo na pocetku trudnoce, ploveci na ruzicastom oblaku, dosli na ultrazvuk. U novobeogradskom domu zdravlja na ulazu u odeljenje ginekologije stajala je objava "Zabranjen pristup osobama muskog pola". Ipak smo bili dovoljno drski da pitamo da li buduci tata sme da udje sa mnom i vidi svoje dete na ultrazvuku... Ne, to se nije moglo, na nase veliko razocaranje. Potpuna nemogucnost bilo kakvog njegovog ucesca ili prisustva bilo cemu sto je vezano za trudnocu i porodjaj - vezbama, pregledima, pa i samom cinu rodjenja, bila je senka na toj mojoj prvoj trudnoci. Sad sa osmehom mislim na nas kako smo "rodjendanske" oktobarske noci gledali na sat i cekali da trudovi pocnu da dolaze u intervalima manjim od x minuta i da traju duze od y sekundi, bas onako kao sto sam naucila na vezbama... Kako smo onda u ponoc preko praznog mosta i pustog Zelenog venca, tek opranih i sjajnih pod ulicnim lampama, kroz sablasnu i praznu ulicu Narodnog fronta dosli pred bolnicu i mogli da biramo mesto za parkiranje za naseg crvenog Jugica. Kako smo se onda oprostili pred prijemnim odeljenjem, kako su njemu utesno kazali - brzo ce ona. Kako sam drhtala od straha i hladnoce dok su me klistirali i brijali, kako su mi prestali trudovi potpuno (sad znam da je to dejstvo adrenalina), kako sam lutala okolo po porodjajnoj sali dok me nisu strpali na sto i ostavili. No, ja sam znala sta treba da radim, disala sam sve one tipove disanja, jedan mladi umorni doktor me je hvalio, davao mi neke infuzije i ja sam pitala da li je to indukcija, a on se smeskao i gledao onako - a, ti si neka nacitana, drhtala sam od hladnoce, negde je zvonio telefon i cula sam kako sestra podize slusalicu i kaze ne, ne, nije jos, i znala sam da to moj muz zove, onda je proslo osam ujutro i dosla je nova smena. Odjednom je jutarnja smena resila da "zavrsi" nocne porodilje i zeni pored mene uradjen je vakuum. Kad sam ja bila na redu, kazali su mi da se napinjem, a ja sam to vezbala kod Mile i umela sam. Gomila ljudi me nesto bodrila, osetila sam da je neko presekao medjicu, neko je rekao - uh, pretera ga, i rodio se Filip. Kratko su ga pokazali, bio je sav crven i smesan, zguzvanih ociju i razjapljenih usta od placa, neko u belom je vikao na mene - znas li sta si rodila, musko, musko, ovo je tvoje dete, gledaj (posle sam cula da je bilo nekih slucajeva da su majke tvrdile da je dete zamenjeno), a ja sam sanjivo klimala glavom i bilo mi je cudno. Onda je beba odnesena na "obradu". I kad sam mislila da je sve gotovo, kad je proslo dosta vremena, dosli su da mene "srede" - jedna mlada studentkinja udenula je konac u iglu i krenula sitan vez, stalno pitajuci nekog sta da radi, posto je bilo previse raseceno. Ja sam pitala koliko jos, ona je ponavljala da ce morati bar jos 4-5 savova, da se strpim, da je to neka lokalna koja izgleda ne deluje, bogami nije delovala, prebrojah sve zvezde. Dugo se to posle nesto vuklo, nisam mogla da sednem ljudski mesecima. Svi su mi se smeskali, jedna mi je osoba prisla i kazala da sam znaci ja ta sestra Zakline iz "Beomedicine", i ja guska glupa kazem - ne, nisam. Tada je svako ubrzanje i poslovanje oko mene prestalo, izgurali su moj krevet pred lift u hodniku i tu me ostavili. Ja sam bila zadovoljna sto je izgleda sve proslo okej, nisam ni znala da bih mogla da ocekujem da vidim svoje dete na duze od minuta. Termin "baby friendly" jos nije postojao u Beogradu. Posle puno vremena, kad sam se smrzla nacisto i mislila da cu pasti sa kreveta od drhtanja, odvukli su krevet u sobu. To je ista soba koju sam vec poznavala iz prica moje mame - mrtve gadne bube zalepljene za zid obojen prljavozutom masnom farbom, druge blede i cupave zene sa kojima sam se posle smejala i plakala. Gmizala okolo u rascepljenoj bolnickoj spavacici, drzeci se za zid. Bez gaca, cvrsto drzeci skupljenim nogama krvavi ulozak. Isla u tus na kome su sva vrata bila razvaljena i bube hodale po zidu, pa drzis spavacicu i sve ispod brade dok se peres, posto nemas na sta da spustis i pazis da ne pipnes odvratni zid. Onda preko neke havajske veze dobijam sok i ljubavno pismo od muza, verovatno je dao neku kintu na portirnici. Tata i sestra me posecuju u podrumu, posto cistacica u tatinom preduzecu zna kuvaricu iz bolnice. Smotani smo Filip i ja, on nece sisu, ja ne umem da mu dam te kamenice vrele u koje su mi se sise pretvorile preko noci. Masiranje i izmuzavanje govore mi samo da to radim, nemam pojma kako treba, grubo mi pokazuju, pritiskaju tako da hocu da skocim do plafona, ali nisam pustila glasa ni na porodjaju, pa necu valjda ni zbog glupih sisa koje izgleda ne sljakaju. Kod kuce smo platili patronaznu sestru koja je dolazila da pomaze i pokazuje kupanje, povijanje i dojenje. Sva sreca, posto se povijanje bebe pokazalo kao nesto drukcije nego isprobavanje sirokog povijanja na lutki ;-) Dojila sam Filipa 11 meseci. Drugi cin Boris, 1995. Boris se rodio u Gradskoj bolnici na Zvezdari. Razlog je bio taj sto su tu ocevi smeli da prisustvuju porodjaju. Par nedelja pre porodjaja dolazilo se na razgovor i pregled ukoliko se vidi bilo kakav rizik ili odstupanje od normale, tate moraju da ostanu kod kuce. Boris je bio resio da dodje na svet u sred noci, sa cime se osoblje bolnice u prvi mah nije slozilo. Zvonili smo (nocu je bolnica zakljucana) i kroz prozor na nekom visem spratu promolila se glava koja me ubedjivala da idem kuci. Ne, smeskala sam se ja, ne, znala sam jos par nedelja ranije da sam otvorena 3 prsta i da cim pocnu prvi trudovi porodjaj stvarno pocinje. Posle ubedjivanja izmedju doktora i babice Slavice, ipak su me pustili unutra (babica je govorila doktoru - pa nije joj prvo, valjda zna). I ja sva srecna, kao, sad mi je tu muz, usla sam u bolnicu, vise nema frke da cu se poroditi u kolima izmedju Zemuna i Zvezdare. Onda administracija - datumi, ocevo ime i prezime, datum vencanja, adresa, maticni broj. Sedite, gospodjo. A ja opet potkovana, ucila kod Mile na vezbama da ne sme da se sedi (pritiskas bebinu glavu), nego samo da se stoji ili lezi. Necu da sedim i sve mislim sad ce kraj formulara, pa da predjemo na stvar. Slavica se tu vrti i ceka, doktor pise li pise. Onda konacno kraj pisanija, idemo u porodjajnu salu. Doktor kaze hajde trk uz stepenice, brze ces se poroditi. Ja se smejem, mislim zeza se, ali on mrtav ozbiljan. I ja polako uz stepenice, brze cu se poroditi. Trudovi cesti, a doktor usporio, kao, sto posto je siguran da ja necu jos i da samo tripujem. Babica me ceka u polumracnoj sobi za pripreme, pregleda me i kaze nema vremena za "kompletno sredjivanje", nego pravo na sto. Samo se ja poradjam, svi boksovi su prazni. Muz u zelenoj odori stoji kraj kreveta, doktor ceka sa kesama i iglama, odmah hoce da mi da indukciju, izgleda da mu se zuri. Babica tvrdi da je rano, govori da ne treba jos, ali doktor zapeo i ubadaju mi iglu u ruku bez objasnjenja. I onda krecu jaci trudovi, naponi, ja se napinjem satima, oni mi drze glavu i ponavljaju da ce sad, sad ce, sad ce. U neko doba donose neke boce, ja se plasim da je vakuum i napinjem se jos jace, Slavica govori ostani sa mnom, jos malo, uradi sad sve za dete. Odlicna, poslovna, ozbiljna, ljubazna, profesionalna, daje kratka jasna uputstva, nista maco-kuco, ukazuje na ozbiljnost situacije. Boris zamalo da se zove Slavko. Nekako i njega iscedih, muza otpremise, mene pokrise cebetom i naredise mi da ostanem budna da ne bih iskrvarila. Sledeceg dana je Slavica dosla kod mene da mi kaze da su boce bile boce sa kiseonikom za mene i da je istiskivanje ploda trajalo satima jer je doktor prerano dao indukciju, pa dete krenulo celom umesto temenom i sve vise se izvijalo na pogresnu stranu. Bili su mi popucali svi kapilari na licu, u ocima, sva sam bila ljubicasta od napinjanja (proslo je posle par nedelja). Borisa su mi na podoje (od sledeceg dana) donosili sitog, spavao dok mu je usireno mleko curilo iz usta. Ja sam znala da moje mleko nece jos, ali kad je jedne noci krenulo, posla sam niz hodnik da trazim svoju bebu da je podojim. Sestre su reagovale kao da sam terorista otmicar ili tako nesto, nije bilo sanse, protokol, sama sam cedila mleko celu noc i izbegla upalu. Posto je u sobi bio mrak, nisam mogla dobro da nisanim i iskvasila sam celu posteljinu, ali sam bila zadovoljna. Normalan ritam smo uspostavili tek kad je prestalo dohranjivanje i kad smo stigli kuci. Sisao je 10 meseci. Treci cin Petar, 1996. Rodio se 6 nedelja pre termina. Napetost u bolnici ("Dragisa Misovic") u liftu. Porodjaj divan, brz, muza su jedva stigli nabrzaka da ubace i posle izbace kad se sve zavrsilo, formulare popunjavaju dok se ja napinjem. Ali, Perica aspirirao plodovu vodu, panika medju ekipom na porodjaju. Prebacen hitno u zavod za prevremeno rodjenu decu. Ja konacno u "baby friendly" bolnici, sve mame u sobi imaju svoje bebe pored sebe, a sa mojom nesto nije u redu i kolevka kraj mog kreveta prazna. Srecom, smem kuci posle 36 sati. Posle je beba mesec dana provela u bolnici, ja svaki dan idem da pumpam mleko rucno, prvo za druge bebe, kad je ojacao i izasao iz inkubatora smem i svog sina da dojim. Svi mi pricaju kako se neko rodio i sa 600 g i sad eno ga, igra kosarku / studira / vozi autobus. Ja se samo brinem i ne znam koga da slusam. Uspevam za vreme podoja da pogledam u medicinski dosije i citam latinske reci strangulatio duplex", ultrazvuk mozga pokazuje podlive 1. stepena... Ulece besna sestra i otima mi papire. Moje je da dojim i da se ne brinem (ha!). Sad posle 12 godina kad gledam mog Peru Bas Celika mogu da se gorko smejem tome, ali tada me je izludjivalo sto nemam pojma sta se desava sa mojim detetom, sta mogu da budu posledice te traume koja se izgleda desila na porodjaju, sta mogu da uradim. A kad mi je na kraju receno, bilo je u prilicno nezgodnoj formi velika verovatnoca da ce imati problema sa plucima, moguci poremecaji u svemu i svacemu. Tek posle mi je jedna ljubazna doktorka sve objasnila na pristupacniji i humaniji nacin. Cin cetvrti David Holandjani gledaju na trudnocu kao na nesto najnormalnije i vrlo su opusteni. Niko vas ne smatra bolesnikom ni invalidom, pa je sasvim okej da za vreme trudnoce budete zdravi, aktivni i atraktivni. Trudnocu vode babice, doktori i ginekolozi samo u slucajevima da ima medicinskih indikacija. Na prvu kontrolu kod babica dolazite posle otprilike 12 nedelja trudnoce. Od alatki imaju aparat za slusanje tonova srca bebe, aparat za merenje pritiska kod mame. Dodatne analize i ultrazvuk se zakazuju u odredjenim intervalima i obavljaju se u posebno opremljenim dijagnostickim centrima (koji nisu samo za trudnice). Normalno je imati dva ultrazvuka u toku trudnoce. Ako imate vise od 35 godina, imate pravo na statisticko odredjivanje rizika za Daunov sindrom (precizniji ultrazvuk + test krvi) i na besplatnu amniocentezu ako zelite. Default je porodjaj kod kuce. Prva stvar koju dobijete kod babica je broj mobilnog telefona koji mozete zvati u svako doba da postavljate pitanja ili da se konsultujete. Glavna funkcija babica je da vas upute u jedan prirodni proces koji se sam po sebi najcesce optimalno odvija. Svaka analiza koju treba da uradite se detaljno objasnjava, dobijate informativne brosure i brojeve telefona, mozete da zakazujete razgovore sa strucnim instancama (npr. po pitanjima rizika na genetske poremecaje i sl.). Na kraju sami imate prevo da odaberete da li cete neku analizu obaviti ili ne. Ja sam imala 40 godina i vec sam bila u domenu visokog rizika za Daunov sindrom. Na kraju sam se resila da ne radim amniocentezu (kad sam uporedila rizike i dobiti). Jedino sto su me pitali je da li zelim da podelim sa njima razlog. Kad sam rekla da mi deluje strasno da se posle 6 meseci trudnoce oprostim od deteta sa kojim imam vec emotivnu vezu i da je svako dete dobrodoslo, cak i ako je bolesno, bili su puni razumevanja. Kad sam rekla da bih zelela da seporodim u bolnici, kazali su da to shvataju, da su to kulturoloske razlike" sa kojima su vec upoznati. U babickoj" ordinaciji najcesce radi nekoliko babica i bitno je da u toku trudnoce upoznate sve njih, posto se ne zna koja ce u momentu porodjaja biti na duznosti. Zato se pregledi pazljivo zakazuju. Meni je uvek teze da trazim pomoc i da kazem e sad je stvarno nesto poslo naopako i treba neko da mi pruzi informacije ili konkretnu pomoc, nego da ocutim i stisnem zube, misleci ma, ovo je normalno, niko tu nosta ne moze da uradi i bolje da ne davim, samo cu trositi vitalni kiseonik tako potreban mojoj bebi ;-) Tako se desavalo da je moj nemirni sin/kcer tokom cele trudnoce veselo igrao/la u mom stomaku, a pred sam kraj se sumnjivo smirio/la. Tu sam se ja ucutala i mislila da tripujem, i tek na redovnom pregledu , kad mi je videla facu, ljubazna babica mi je kazala idi odmah u bolnicu na CTG, vidim da si jako zabrinuta! U bolnici su mene i muza mi ljubazno primili, kazali ako dobro shvatamo, primetili ste smanjenu pokretljivost bebe, evo, sescete na ovu fotelju i sad cemo ukljuciti ovaj aparat koji ce beleziti bebin rad srca i vase kontrakcije jedno pola sata, pa cemo onda videti. Mi smo tako sedeli i gledali u pisac koji je skakutao gore-dole. Povremeno bi naisla kontrakcija (bilo je par dana pre termina) i ritam bi se promenio. Mlada doktorka na praksi nas je primila radi analize rezultata i kazala evo, vidite ovaj grafik. Kad bih videla samo ovaj deo, rekla bih nema razloga za brigu, sve je okej, idite kuci. Ali u ovom delu se desilo nesto sto moze da ukazuje na problem. Sad cu da zovem ovlascenog ginekologa i da pitam sta da radimo. Posle telefonskog poziva, kazala je da je doktor rekao da treba da me stave duze na CTG, pa da vide. Ako sve bude u redu, idem kuci i vracam se ponovo na analize sledeceg dana. Stavice me na porodjajno odeljenje, posto tamo imaju krevete i udobnije je. Popeli smo se liftom, doktorka nas je provela kroz neki hodnik ljubazno se pozdravljajuci sa sestrama i osobljem, pitajuci ih za neke licne detalje (kako je bilo na izletu za vikend, da li ti je dete ozdravilo). Uveli su mene i supruga u sobu u kojoj je dominirao veliki krevet. Vezali su oko stomaka traku, stavili sondu i veliki aparat je oziveo. Doktorka se rukovala sa mnom i muzem, pozdravila nas, pozelela uspeh i srecu i otisla, objasnivsi da su nas "preuzele" babice na porodjajnom odeljenju. Papir i pisac su se pomerali, a u jednom momentu je nestalo papira. Onda smo se mi zbunjeno zgledali, i u jednom momentu sam osetila kontakciju i masina je zapistala. Doktorka nam je kazala koja je granica normalne srcane frekvencije, a u tom momentu masina je pokazala jako, jako nisku brojku, mnogo izvan tog normalnog intervala. Usla je sestra Anja, predstavila se i rukovala sa mnom i sa suprugom. Mi smo odmah pozurili (kao dobri djaci) da pricamo sta smo primetili, a ona se samo nasmesila i kazala da je doktor sve to vec video na centralnom monitoru i da necemo moci danas da idemo kuci. Mi smo pitali da li mozemo da zovemo decu koja su se u medjuvremenu vec bila vratila iz skole i nisu imala pojma gde smo mi (u bolnici je zabranjena upotreba mobilnih telefona), pa su nam pokazali da na stocicu stoji telefonski aparat za nasu upotrebu. Kad sam malo bolje pogledala oko sebe, videla sam da sam u velikoj, prijatnoj sobi. U jednom uglu je kauc, ugaona garnitura i nekoliko stolica i fotelja, TV, muzika. Kolica sa termosima za caj i kafu, soljicama i casama. Svetlo je prijatno i priguseno, ali iznad kreveta je "zubarska" lampa, ugasena. Okolo stoje fioke i police na tockicima i na njima bele kutije i kesice sa raznim materijalom. Shvatila sam da sam u sobi za porodjaje. Sestra Anja se vratila i kazala da se upravo (telefonski) konsultovala sa ginekologom koji nam predlaze da razmislimo o opciji izazvanog porodjaja. Ja sam odmah rekla da, da, necu sad kuci, crkla bih od brige, hocu da vidim bebu jos danas. Anja se nasmejala, kazala dobro, evo ovako. Ja cu vam sad prokinuti vodenjak i moguce je je da ce to da izazove spontane trudove. Ako se to ne desi u toku nekog vremena, ja cu se dalje konsultovati sa ginekologom o opcijama. Moj muz je trknuo kuci po stvari i da javi braci da beba dolazi. (Oni su sami bili rekli da ne zele da prisustvuju porodjaju, Filip: Volim horor, ali ne toliko"). Prisustvo muza je normalno, a mozete dovesti koga god hocete majku, prijateljicu, decu, bracnog partnera istog pola, kumove. Spustili su mi krevet, detaljno mi objasnjavali sta ce se desavati, trazili potpise na raznim formularima, pitali da li pristajem da popunim neke ankete, da se detetu stavi dodatna sonda u okviru medicinskog istrazivanja, a ja sam se smeskala i pristajala na sve. Pitali su me da li sme da dodje mlada studentkinja na praksi. Ona mi je brisala znoj, bodrila me, masirala mi ledja, pitala muza da li zeli nesto da pije. Kad su poceli naponi, atmosfera je postala svecana. Jedna od sestara kojoj se smena vec bila zavrsila, vratila se da vidi porodjaj (Necu da idem kuci dok ne vidim bebu"). Dosla je i sestra sa neonatologije koja posle preuzima bebu ako treba, i sestra koja posle porodjaja brine o porodilji. Anja je mom muzu objasnjavala sta ce da radi. Ako naponi ostanu slabi, ona ce da se konsultuje sa ginekologom i da mi da indukciju. Ako mi pristanemo, mlada ucenica ce da me porodi i da prihvati bebu. Posle indukcije i desetak napona, David je ugledao svetlost dana. Odmah su mi ga stavili na stomak, stavili mu kapicu na glavu da se ne ohladi i umotali ga u neki poseban izolacioni materijal. Svi su bili veseli kao da su doziveli nesto jedinstveno i sjajno, dajuci nam osecaj da je nase dete posebno i da su srecni sto sa nama dele divne trenutke. Jedna od sestara je nasom kamerom fotografisala sa svih strana. Ja sam se smejala, mom muzu su u ruke tutnuli makaze, rekli mu da saceka dok neko ne bude pridrzavao sve bebine bitne delove" i da tek onda presece pupcanik. Izasla je kompletna posteljica. Ponudili su da nam je spakuju za kod kuce (neko je zakopa u basti i posadi drvo, to je izgleda moderno), no mi smo se ljubazno zahvalili. Ucenica je izmerila bebu u pregledala joj sve vitalne delove i funkcije, dok je Anja preslisavala. Obrisali su ga i obukli i stavili mi na dojku. Ja sam mislila hmmm, rodio se pre petnaest minuta, videcemo, medjutim, uskoro sam osetila rad vakuum-pumpice - znao je sta da radi! Svi su se odusevili, kazali da je David sjajan decko i pozdravili se, pozelevsi nam sve najbolje. Jedna sestra nam je ponudila tradicionalni biskvit sa (svetloplavim) kuglicama od anisa. Caj, kafu, sok. Prigusili su svetlo i ostavili nas same. Ja sam uzela kameru i slikala tatu i sina. Obojica su se topili od srece, sin je ubrzo zadremao. Posle par sati smo smeli kuci. Bilo je pola tri ujutro. Velika braca su ujutro u cudu dosla da se dive najmladjem bratu. A onda je zazvonilo na vratima dosla je patronazna sestra, zajedno sa komsijama koje su htele da vide bebu. Patronazna sestra dolazi nedelju dana, brine o majci, bebi, dojenju, ostaloj porodici, ako ima vremena cisti, priprema obroke Kod nas je sve islo kao po loju i ona se sjajno uklopila, uzivali smo u njenom drustvu. David sad ima 9 meseci. Sve najbolje i puno uspeha sa akcijom i na razgovoru kod ministra.
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
