|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 292
Tek kada se moja 25-godišnja ćerka porodila kod kuće, u selu u kome je, iako gradsko dete, odlučila da živi, počela sam malo detaljnije da razmišljam o tome kako sam ja radjala svoju decu. Moja ćerka zadala mi je prilično muke svojom kategoričnom odlukom da se ne poradja u bolnici. Rekla je da sebe smatra zdravom a ne bolesnom, da se plaši da ide u bolnicu zbog "horor" priča koje je slušala od svojih i mojih poznanica i drugarica, i da je spisak nalaza koje u tom slučaju treba da ponese sa sobom dodatno odvraća od takvog nauma. Ipak, ostavila je mogućnost da podje u porodilište ukoliko nešto krene naopako. Za ovaj sajt tada još nije bila ni čula, a pošto je naišla na njega dodala je: "Da sam sve ovo znala pre porodjaja, ne bih ni za trenutak razmatrala mogućnost da se poradjam u bolnici. Rodjenje deteta treba da bude najsrećniji i najsvečaniji trenutak u životu roditelja; zar je moguće da treba da bude skopčan sa takvim uvredama, poniženjima i tragedijama kakve se mogu pročitati na sajtu 'Majka hrabrost'!" Po njenom nagovoru pomno sam pregledala sajt i odlučila da ispričam svoju priču. Ne znam da li bih je u detaljima nazvala "horor" pričom. U periodu od deset godina – od 1978. do 1988 – porodila sam se četiri puta: tri puta u Beogradu (1978, 1980, 1983), u Ginekološko-akušerskoj bolnici u Višegradskoj ulici, i poslednji put u Americi (1988). U Beogradu sam imala "svog" lekara, no on je tada bio mlad i tek je započinjao potom vrlo uspešnu karijeru. No i tako mlad bio je pravi lekar, izuzetan dijagnostičar i savestan u poslu. Ali - bio je mlad, što nije prepreka samo u lekarskom poslu. To je značilo da je njegova pretpostavka da nosim blizance bila odlučno odbačena od njegovih ‘’iskusnijih’’ kolega. To je značilo i da sam s teškom mukom uspela da dodjem na red za ultrazvuk, oko čega se prilično namučio i verovatno napravio ‘’dugove’’ koje je potom morao da ‘’vraća’’. Na njegovoj klinici to je tada bio aparat sa majušnjim ekranom pred kojim je u redu stajalo desetine trudnica gotovo potpuno ogoljenih stomaka kako se ne bi gubilo vreme u čekanju da se ‘’ženice’’ pripreme. Razmišljati o nekoj intimnosti ili stidu tada, pa i kasnije – tokom porodjaja ili tokom kasnijeg boravka u bolnici – bio je ogroman luksuz: čekale smo u velikoj grupi i gledale jedna drugu tokom pregleda, ustajući i brišući se od gela tu, pored postelje na koju je, pošto bismo bile požurene da ustanemo, odmah legala sledeća žena. Moj pregled trajao je vrlo kratko a dijagnoza dr. Lazarevića bila je da nosim samo jedno dete. Čak je naveo i obim glave i težinu deteta tvrdeći da se sve uklapa sa drugim računicama. Tek kasnije sam saznala kako izgleda pravi pregled ultrazvukom. Da sam to znala tada, možda bih insistirala da budem pregledana kako treba i možda bi moja priča išla sasvim drugim tokom. Kada je počeo porodjaj, u 29-oj nedelji trudnoće kako se kasnije ispostavilo, moj lekar je predlagao starijem kolegi dr. Petronijeviću da mi se da terapija koja će ga zaustaviti, ponovivši svoju sumnju da su u pitanju blizanci, ali je ovaj rekao da je sve u redu: beba je, sudeći po stomaku velika, mesec je osmi, krenulo je, i tome slično. Naravno, kada se, pošto se rodilo prvo dete, utvrdilo da su ipak u pitanju blizanci, lekari su se uznemirili, ali je za moje drugo dete bilo kasno: modar, nerazvijenih pluća, nije bio u stanju da se izbori za život. Moj prvi sin težak 1,250 grama ostao je u životu, provevši prva tri meseca najpre u inkubatoru a potom na intenzivnoj negi. Kada je napunio 2.600 grama došao nam je kući. Drugi je poživeo samo 12 sati. Šta je posle bilo sa njim nismo se usudjivali ni da pitamo. Nije bilo govora o tome da će nam predati njegovo telo da ga sahranimo i ni danas ne mogu o tome da mislim mirno i bez suza. Možda je trebalo da ga tražimo kao što to sada čine unesrećeni roditelji, ali niko o tome nije govorio sa nama niti nas upućivao šta da činimo. Naše misli, osim toga, bile su okrenute drugom sinu, koji je imao male, zapravo – kako su nam bez mnogo uvijanja saopštili – gotovo nikakve šanse da preživi. Otpuštena sam iz bolnice poučena da se ne nadam previše ali da održavam mleko i da ga svaki drugi dan donosim na prijavnicu. Rečeno mi je i da mogu svakog dana da zovem telefonom da bih čula kako napreduje i da jednom nedeljno mogu da ga vidim. Kada smo prvom prilikom muž i ja zajedno došli da vidimo dete, odbili su da nam ga pokažu rekavši da ga na poseti može videti samo jedan roditelj. Očajna, potražila sam svog lekara ne želeći da se odreknem te tako retke mogućnosti da vidim sina zarad muža koji ga nije video ni jednom. Na intervenciju lekara nevoljno su napravili izuzetak i pokazali nam majušni zamotuljak na par sekundi. Takav je bio naš kontakt sa našim prvim detetom na samom početku njegovog života. Ne mogu da kažem da se prilikom mog prvog porodjaja, ili tokom dva naredna, iko ponašao naročito grubo i nepristojno. Niko mi nije govorio ništa ružno, možda i zato što mi porodjaji nisu bili teški, što sam imala ‘’svog’’ lekara, što sam ćutala i nisam tražila ništa, ali je moj osećaj ogromne neljudskosti bio je i ostao neizmenjen. Tome su ponešto doprineli i prljava kupatila, iscepane spavaćice i pretrpane sobe, ali to je trajalo kratko, i za to se, u tadašnjem siromaštvu socijalne medicine i sveopšte, izopačene jednakosti socijalističke Jugoslavije moglo naći ponešto opravdanja. Ali siromaštvo u duši ljudi koji su medicinu izabrali za svoj životni poziv teško da se ičim moglo opravdati.Oko nas su u tim pretrpanim sobama poslovale sestre, lekari i čistačice kao da smo stvari: širile smo noge da nas serijski peru i pregledaju, pokušavajući da dokučimo šta to na viziti govore o nama, sklanjajući papuče i torbe da bi i čistačice mogle da ispune svoje radne norme i zadatke, već tada sve mi pretvorene u ‘’ljudske resurse’’ o kojima se danas sasvim javno i legitimno govori. Nikome nije padalo na pamet da svi oni, usredsredjeni na svoje liste i protokole, zapravo poništavaju i naša osećanja i nas kao ljude. Kasnije sam čitajući iskustva logoraša prepoznavala takav odnos – zatočenici, svi jednako odeveni i uniženi svojom nemoći, bez prava da išta traže i ucenjeni svojim stanjem, ćute u strahu da im može biti i gore. No iako zaštićeni svojim mantilima, propisima i položajem sa druge strane nevidljive žice, svi oni su odgovorni za to što moj drugi sin nije danas živ. Svoj drugi i treći porodjaj preživela sam znatno bolje: moj lekar je na mom primeru naučio da treba manje da pita jer, zapravo, i nema koga. Kada sam nosila svog trećeg sina poslao me je na Institut za majku i dete gde je postojao bolji ultrazvučni aparat na kome sam pregledana kako treba. Ljubazna lekarka objasnila mi je sve što je bilo potrebno i pokazala mi i gde su bebine ručice i kako joj kuca srce. Na trećem porodjaju bila sam već spremnija na moguće zamke. Kada je moja ćerka, ona koja je i sama danas majka, počela da se radja, stigla sam pred bolnicu u zoru i naišla na zaključana vrata. Neka osoba, sestra ili čistačica, rekla mi je da idem u drugu bolnicu jer su oni ‘’puni’’. Dosetila sam se da viknem da imam stalni karton, mada ni danas ne znam šta je to zapravo značilo, i vrata su se otvorila. Srećom, jer sam se porodila nepun sat kasnije. I u sali i u sobama, kako sam potom uočila, bilo je praznih postelja. Moju drugu ćerku i moje peto dete rodila sam pre 20 godina u Americi, u jednom malom gradu nedaleko od Čikaga. Nosila sam je sa sigurnošću i radošću. I tu sam imala svog lekara, ali takvog je imala svaka tamošnja buduća majka. Ultrazvuk je bio sasvim normalan postupak, trajao je koliko je bilo potrebno i mogla sam da pitam sve što me je zanimalo. Dobila sam i ‘’fotografiju’’ bebe. Kada sam pošto mi je pukao vodenjak stigla u bolnicu u dva sata noću, moj lekar je pozvan da bude uz mene. Bio je tu, uz dve sestre, tokom narednih 12 sati koliko su čekali da porodjaj počne. Potom su mi dali indukciju. Posle porodjaja smestili su me u sobu sa dva kreveta, nameštenu i za posete, u kojoj sam bila sama. Muž i deca mogli su odmah da me posete a i beba je gotovo od prvog časa bila uz mene. Jedna medicinska sestra bila je dodeljena meni i obilazila me je i nepozvana. Prvih 24 sata donosila mi je led za ranu, a kasnije mi je pripremala toplu kupku, koja je, kako sam tek tada naučila, pospešivala zarastanje. Iako sam se već bližila 40-oj, bez reči su mi dali ‘’rogam’’, injekciju koja se tada davala ženama sa negativnim RH faktorom čija su deca, kao moja, bila RH pozitivna. U Beogradu sam tu zaštitu od stvaranja antitela u budućoj trudnoći dobijala tek na traženje, i uz intervenciju mog lekara. Ali su me zato uključili u nekakav program za proučavanje RH negativnih majki, pretpostavljam za naučni rad nekog od naših slavnih imena poput dvojice koju sam imenovala i čiji ću nemar, onaj koji tako zgodno izmiče krivičnom zakonu, pamtiti do kraja života. Medicina u Americi nije socijalna, ali medicinska pomoć se nikom ne uskraćuje. Moj zdravstveni program bio je skroman a na kopiji računa poslatog i meni i mom osiguravajućem društvu zapisan je svaki komadić vate potrošen na mene i moje dete. Ali, taj račun je bio čist, kao i odnos ljudi zaposlenih u bolnici. Neki od njih su možda bili humani iskreno a neki profesionalno, ali bili su dovoljno ljudi da se, poradjajući se poslednji put, prvi put osetim kao ličnost o kojoj neko zaista brine i kao majka slobodna da se raduje jer je rodila dete u svetu u kome to ima smisla. Umesto da podnose referate na simpozijumima o ‘’beloj kugi’’ (ako to uopšte više i čine) naši lekari i drugo medicinsko osoblje trebalo bi da porazmisle o tome koliko su oni sami na strani života. Očito ne razmišljajući o razlozima učestalih napada očajnih pacijenata ili njihove rodbine, sve češće traže za sebe status ‘’službenih lica’’. Pretpostavljam da to znači da se napad na njih tretira kao, recimo, napad na uniformisanog policajca. No policajcima je cilj suzbijanje društvene patologije. Kakvu patologiju suzbijaju lekari i sestre u srpskim porodilištima? Nas?
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
