|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 349
Priče o mnogim detaljima svoje trudnoće, kraćeg boravka na “patologiji” i porođaju sa zgražavanjem pričam svima koji su za to zainteresovani i drago mi je što postoji ovakav sajt koji će je objaviti. Imala sam potpuno normalnu trudnoću. Zatrudnela sam na drugoj godini fakulteta, učila sam, svakodnevno išla na predavanja i ispite, bez ikakvih problema. Na početku osmog meseca, lekar kod koga sam išla privatno na redovnom pregledu mi je rekao da sam otvorena jedan prst i da malo više mirujem. Tako sam i uradila, na fakultet sam išla samo kad je bilo neizbežno i tako sedam dana. Onda mi se pojavio pojačan i prilično tečan sekret. To se dogodilo u večernjim satima, kada u ovoj zemlji nije poželjno tražiti medicinsku pomoć, pa sam preko nekih veza uspela da uđem u Narodni Front na pregled. Doktorka, koja me je pregledala, rekla je da je u pitanju pojačan sekret, da stavljam Gino-Daktanol, ali da za svaki slučaj sutradan uradim ultrazvuk. Pošto nisam iz Beograda i lekar kod koga sam išla privatno bio je u Čačku, otišla sam na pregled na Studentsku polikliniku, jer nigde drugo nisam imala pravo da se lečim, misleći da je u pitanju rutinska stvar. Doktorka koja me je pregledala je priča za sebe. Bez problema bih napisala njeno ime, ali sam ga zaboravila. Na pola pregleda je ustala da bi vodila privatni višeminutni telefonski razgovor. Onda je nastavila pregled i rekla mi: “Količina plodove vode je smanjena, tebi je vodenjak napukao i to ti sad curka. Idi kući i leži što više.” Kada sam je pitala da li ću se sigurno poroditi pre vremena, nehajno je odgovorila, i to nikada neću zaboraviti: “Ne znam kad ćeš se poroditi, ali mogu da ti potpišem da ćeš se poroditi pre vremena”. Kada sam to čula, od straha sam počela da povraćam. Jedva sam uspela da ustanem sa stola za pregled i stignem do lavaboa. Dali su mi čašu vode i uveli sledeću pacijentkinju. Rekla mi je i da je doktorka koja mi je rekla da stavljam Gino-Daktanol luda i da se to ne radi u trudnoći. Da li je to tačno, ja ne znam. Kome da verujem, takođe. Sluđena i uplašena došla sam kući, a moja majka i svekrva već su bile na pitu za Beograd. Kontaktirale su 4-5 ako ne i više ginekologa koje su poznavale i svaki je rekao da ukoliko je vodenjak pukao ili ,kako ona kaže, “napukao”, trebalo bi da budem u bolnici i primam antibiotike, jer je plod u tom slučaju ugrožen. Svi smo bili u panici kada smo to čuli, ja nisam ustajala iz kreveta i ponovo smo preko veze uspeli da me prime u Narodni Front kao “hitan slučaj”. Kada su me primili u bolnicu izvadili su mi krv i poslali su me u hodnik da čekam da me smeste u sobu. Tu sam čekala jako dugo i od glad i umora i zbog toga što su mi vadili krv sam počela da se onesvešćujem. Onda su me valjda odveli u sobu. Najpre je trebalo da mi oni urade ultrazvuk. Međutim, bio je petak posle podne i naravno, nisu ni razmatrali tu mogućnost. Tako sam ja ležala u bolnici do ponedeljka. Tu mi je, moram priznati bilo fino. “Patologija” je renovirana, trudila sam se da što ređe idem u toalet i opustila sam se jer mi se stanje nije menjalo. U ponedeljak su mi uradili ultrazvuk. Odjednom je količina plodove vode bila normalna, otpustili su me, rekli da mirujem što više i da ipak stavljam Gino-Daktanol. Posle par dana sekret je nestao, ali smo bili uplašeni, posebno moj muž i skro mesec dana nisam ustajala iz kreveta. Kada je prošla Nova godina i ja ušla u deveti mesec, počela sam da se ponašam opušteno. Čak sam na dočeku Nove godine igrala celo veče i sl. U međuvremenu smo pronašli vezu, tj doktorku koja me je primala u Narodni Front na preglede, iako na to prema važećem zdravstvenom osiguranju, nisam imala pravo i koja me je porodila. Na redovnom pregledu, četiri dana pre termina mi je rekla da se prema rezultatima CTG-a možda bliži porođaj i da će me smestiti u bolnicu. (Moram da dodam da se ispostavilo da je to bilo bez ikakve realne potrebe. Takoreći, bezveze sam “zauzimala” krevet u bolnici, da bi mi se doktorka dodvorila i da bi izgledalo da jako brine o meni.) Tog dana sam imala ispit, kada sam se vratila, spakovala sam se i otišla u bolnicu. Dva dana sam se dosađivala i trećeg su uradili test zrelosti ploda i zaključili da bih mogla i da se porodim. (Naravno, niko mi ni u jednom trenutku nije rekao šta i zbog čega se nešto radi, ali je meni bilo jako neprijatno što to nisam znala i uporno sam pitala. Obično sam dobijala vrlo neprecizne i neljubazne odgovore, u maniru “šta te se tiče, radim svoj posao, ne moram tebi da se pravdam”. Ali sam bila uporna i barem sam uspevala otprilike da saznam šta se dešava. Takođe, kada ih nije bilo, a nešto mi je bilo potrebno, išla sam po sobama i ordinacijama i tražila ih. Kada sam ih pronalazila, uvek je bilo: “Sačekajte, kad budem dolazila…”, “Sve će vam biti rečeno” i sl.) Rešeno je da me na porođaj pošalju oko podne, rekla bih da je doktorki tada bilo najzgodnije. Pošto sam imala vezu, odmah su me odveli na sto.(Inače, čekanje na prazan sto može biti dugotrajno.) Prethodnog dana doktorka mi je predložila da porođaj uradim sa epiduralnom anestezijom i poslala me na razgovor sa anesteziologom. Pre toga nisam ni razmatrala tu mogućnost jer nisam preterano osetljiva na bol i nisam se bojala. Međutim, kad su mi to već ponudili, izgledalo mi je mnogo opuštenije. Pritom, nisam imala pojma da je tada (januar 2006) u Narodnom Frontu bilo zabranjeno da se radi epidural i mislila sam da je to standardna bolnička usluga. Došao je anesteziolog, namestio mi kateter za epidural i rekao da ga zovem kada počne jako da me boli. Nisam ni posumnjala da će to biti nemoguće. Dali su mi i indukciju. Doktorka me je povremeno obilazila, čak mislim više nego što je uobičajeno, ali sam načula da se sprema da ,zajedno sa anesteziologom, ide na porođaj u apartmanu, dva sprata iznad. Kada su bolovi već postali ozbiljniji rešila sam da pokušam da ih dozovem, ali je to bilo nemoguće. Sestre se apsolutno nisu obazirale i govorile su da će oni doći uskoro. To je trajalo neko vreme dok doktorka koja ja bila anesteziolog na stolu pored mog nije pristala da pozove kolegu. Utom su i oni valjda završili sa tim gore porođajem i došli. Kada su stigli, sve se prilično brzo završilo. Rekli su mi da guram i maltene sam se odmah porodila. Od celog boravka u bolnici, porođaj je bio najmanje stresan. Jako mi se dopalo što su mi odmah malo dali da držim bebu, ali su je onda odneli i rekli da će mi ga doneti za 5-6 sati.(Sad kad sam pomenula pol, setila sam se da mi je moj privatni lekar koji je bio jako fin i ljubazan, mimo naše volje rekao pol deteta iako smo mu naglasili da to ne želimo). Doktorka je, valjda da bi se dodvoravala familiji, kršeći bolnička pravila iznela tek rođenu bebu iz porodilišta u hodnik da ga pokaže mužu, kumovima i svekrvi, iako to niko nije ni očekivao niti bi taržio. Posete su u sobama dozvoljene u određeno doba dana u trajanju od sat ili dva, ali bez problema je svako ko je imao vezu mogao da dovede u sobu koga je hteo i kad je hteo. Moj muž, recimo, pozove telefonom doktorku, ona mu da mantil ili ga samo dovede i on bude u sobi. Ne samo on, posetili su me i kumovi, mama i svekar i svekrva. Meni tolike posete nisu ni prijale, ali to je doktorka njima učinila. Jednoj ženi u mojojsobi odjednom je došla šestočlana poseta u vreme kada posete nisu ni dozvoljene. Potsećam, u porodilištu Narodni Front je baby-friendly system i nekoliko beba starih svega par dana je tu u sobi. Reći ću samo još i da osoblje koje tu radi svake nedelje je dužno da daje bris, a dopišta se defilovanje gomile ljudi. Ja sam naravno protiv toga, ali moram priznati da mi je mnogo značilo što mi je muž, nekada i nekoliko puta dnevno, dolazio u posetu, jer je odnos sestara bio grozan, a pomoć gotovo nikakva. On mi je tu bio i moralna i fizička podrška. Sestre su u svojoj sobici glasno slušale “Grand paradu” ili nešto slično, naša soba je bila pored gradilišta, valjda su nešto renovirali i burgijali su po ceo dan. To je bilo katastrofa. Sestre nisi mogao ni puškom naterati da dođu. One imaju svoje vreme kada će doći i protiv toga se ništa ne može, a to je jednom, dva puta dnevno. Pročitala sam da je to neko napisao, i tačno je, da se sestre zadužene za laktaciju samo pojave na vratima i zbrišu pre nego što ih pozoveš. Kada su mi doneli dete, stavili su ga u krevetac koji je bio meni ispod nogu. Nisam bila u stanju da ustanem, pa mi ga je cimerka donela. Onda se pojavila sestra i rekla mi da počnem da dajem detetu da doji i otišla. On je plakao, ja sam nešto pokušavala, ali imam male grudi, pa nismo nikako mogli da se namestimo, ja nisam mogla da se pomerim zbog bolova, ali, nekako smo uspeli. Kada mi je sutradan tokom noći nadošlo mleko, nisam znala šta da radim. Sestre za laktaciju nikako nije bilo da dođe. Cimerke su mi govorile da pokušam da se izmuzem, ali to nikako nije uspevalo. Napokon kada je sestra stigla, rešila me je muka i bila je vrlo nežna. Pošto mi je mleko ponovo nadošlo poslepodne i grudi su me jako bolele, a ja i dalje nisam umela sama da se izmuzem, ostavila sam bebu u sobi i krenula u potragu za sestrama jer se nisam mogla nadati da će same da dođu. Pedijatrijske sestre su mi rekle da one nisu zadužene za to i rekle mi gde “sedi” sestra koja je meni potrebna. Našla sam je u njenoj sobi kako sedi, puši i sa koleginicom gleda seriju. Rekla sam joj u čemu je problem, a ona je, doduše malo preko volje, kazala da idem u sobu da će doći. Kada je stigla rekla mi je da se skinem gola do pojasa i da se naslonim na sto. Takav bol, kao prilikom tog izmazanja nisam osetila nikada u životu. Pritom je bila vrlo neosetljiva i moj osećaj bola je alsolutno nije zanimao. Povrh svega ruke su joj strašno smrdele na cigare, što me je dodatno zgadilo. Meni je bio prvi porođaj i nisam znala koliko su dobre pumpice. Ne znam zbog čega ih, kako čujem, zabranjuju i zašto ih sami ne preporuče. Ja sam je kupila tek posle desetak dana i tad sam tak odahnula. Sledeći put spada u obavezan prtljag za porodilište. Pored bola i uobičajenih problema, žene u bolnici doživljavaju potpuno poniženje. Niko ne vidi računa o njima, stalno su u strahu i osoblje kao da namerno čini da taj strah bude što veći da bi njihovo zanimanje izgledalo važnije. Pošto sam jako krvarila posle porođaja isprljala mi se spavaćica i posteljina. Doneli su mi novu spavaćicu i potpuno gola sam se presvukla pred četiri osobe jer nisam mogla da maknem od kreveta. Kada dođeš u bolnicu u našoj zamlji, moraš zaboratiti na stid. Novi čaršaf je bio gori nego stari jer je bio skroz pocepan, pa sam stalno ležala na šugavom dušeku. Ne znam kako ih nije sramota da tako nešto stave na krevet. Na tom istom krevetu su mi i praznili bešiku naravno “javno”. Znam da mi ne znamo za bolje, ali sigurno da postoji. Trećeg dana, kada je doktorka već bila isplaćena, zvala me je da dođem ispred sobe. Došla je da mi kaže da je velika sramota što anesteziologu nismo ništa platili (ona je dobila 200 ili 300e nisam sigurna koliko je moj tata dao, viski, parfem i cveće, malo li je), da je došao kod nje da se žali. To je rekla kao da bi trebalo jako da se stidim zbog toga. Ja sam kazala da sam mislila da je to bolnička usluga, kao što i jesam, i da sam mislila da ću dobiti neki račun kad budem izlazila. Ona se samo nasmejala. I anesteziolog je dobio 100e, naknadno. Trećeg dana su otpustili i mene i bebu, ali “moja” doktorka mi je rekla da sam prvorotka i da moram da ležim 5 dana. Prosto nisam znala šta da radim. Pozovem lepo moje i reko da se gubim odatle što pre. Posle se “moja” doktorka naljutila što sam “pobegla” iz bolnice, bila je jako brižna da slučajno dete ne dobije žuticu. Sada, prosto, mogu da budem srećna što su moje patnje samo psihološke prirode i što sam svesna toga da smo zbog nebrige ili nestručnosti, da je nešto pošlo naopako, beba ili ja mogle stradati i i fizički ispaštati. I naravno, za takve stvari, u ovoj zemlji, niko ne odgovara, pa su zato nebriga i nezainteresovanost normalna pojava. Mislim da je osnovna stvar koju bi trebalo izvesti uvođenje novih standarda rada i mehanizama kontrole. Jer nije neobično što se neko ne ponaša odgovorno kada je svestan da za eventualni propust nikome neće odgovarati. Može se ponašati kao mali bog, nadmeno i ležerno. Želim svu sreću ovoj kampanji i bilo bi mi drago da se nešto slično organizuje i u ostalim oblastima zdravstva (a i svega ostalog), jer i u svima njima postoje ogromni propusti i loša praksa.
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
