|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 352
Poštovana gospođo Stamenković, Za početak, hvala Vam na svim naporima koje ste uložili da se neljudski uslovi u srpskim porodilištima prvo otkriju javnosti, a zatim i poboljšaju. Vaš sajt je za mene bio otkrovenje. Pre nego što sam na njega naišla, čini mi se da sam stravična bolnička iskustva kojih sam se naslušala nekako doživljavala kao izolovane priče, kao užase koji te mogu zadesiti u našim bolnicama, ali ne kao prosek. Svedočanstva koja ste prikupili, međutim, uverila su me u suprotno. Međusobno slične poput priča ljudi koji su prošli kroz isti logor (što, zapravo, i jesu), stekla sam utisak da se razlikuju samo u stepenu oštećenosti/povređenosti sa kojom su te majke i njihova deca napustile porodilišta. I na kraju, ono što me je najviše porazilo: priznanje mnogih žena da se zbog trauma sa prvog porođaja nisu usudile da rode više dece. Iako duboko ubeđena da će inicijativa koju ste pokrenuli uroditi plodom, pišem Vam upravo zbog strave koju je Vaš sajt u meni probudio. Pošto verujem da bitne, korenite promene zahtevaju vreme, postavlja se pitanje šta da čine žene koje bi da postanu majke u međuvremenu, u periodu pre nego što porodilišta i njihovo osoblje postanu dostojni svoje svrhe. Bojim se da sadašnje stanje stvari, tako jasno oslikano pričama, a i slikama, sa Vašeg sajta, može ostaviti samo utisak bezizlaza na buduću majku. U najboljem slučaju, umesto da se sa radošću priprema za rođenje željenog deteta, majci sleduju ozbiljne psihološke pripreme ne za roditeljstvo, već za predstojeće bolničko iskustvo. Pišem Vam, stoga, da bih rekla da alternativa postoji, i da se ona zove porođaj kod kuće. Jasno mi je da ova mogućnosti odgovara samo ženama čija je trudnoća uredna, i koje žele prirodan porođaj. Iako broj tih žena možda nije veliki, upravo su one najugroženije društvenim navaljivanjima da se porode u bolnici, jer ih to tera na sasvim bespotrebne muke, izvrgavajući ono što bi trebalo da bude najsretniji trenutak u njihovom životu, u njegovu suprotnost. Porođaj kod kuće je nešto što kod nas nije pravno regulisano, nešto našta društvo gleda sa priličnim podozrenjem, i nešto zašta je često teško naći podršku svojih najbližih, a kamoli stručnog lekarskog osoblja. Ipak, iz ličnog iskustva tvrdim da je on krajnje izvodljiv i da je, iako zahteva prilično vere, snage, i istrajnosti, na kraju mnogo prijatnije iskustvo nego i najlakši bolnički porodjaj. Svoju šestomesečnu ćerku rodila sam bez ikakvih komplikacija u miru svoje kuće. Imam 25 godina i to mi je bila prva trudnoća. Za babicu koja me je porodila sam čula od sestre od tetke, koja je kod nje išla na trudničke vežbe. Upoznale smo se, porazgovarale, bila sam nekoliko puta kod nje i na vežbama. Isprva sam samo razmatrala mogućnost porađanja kod kuće, osećajući nelagodu pri svakoj pomisli na bolnicu zbog raznoraznih neprijatnih iskustava sa lekarima. Babica me nije pritiskala. Naprotiv, rekla mi je da je to odluka koju čovek stvarno donosi tek kad porođaj počne, da uvek treba ostaviti mesta za predomišljanje, da je bitno imati muževljevu podršku, i da se može desiti da ona dođe i zaključi da je bolje otići u bolnicu. No trudnoća mi je uredno odmicala, osećala sam se dobro, a uz to sam vrlo tvrdoglava. Kako je vreme prolazilo sve sam jasnije osećala da želim slobodu pri porođaju (da čučim, šetam, tuširam se, spavam, šta bilo) i da posle porođaja želim da na miru uživam sa svojim detetom, a ne da budem na (ne)milosti bolničkog osoblja i da ono odlučuje kad ću i koliko dugo viđati svoje dete. Nisam imala svog lekara. Sama sam 'vodila' svoju trudnoću odlazeći na kontrole kad sam želela, na različita mesta. To, naravno, nije neophodna stavka za kućni porođaj već je samo sastavni deo moje priče - i odraz moje ubeđenosti da sam sama najsposobnija da sudim o tome kako smo beba i ja, i želje da trudnoću ne poistovećujem sa bolešću ili nekakvim drugim kliničkim stanjem. Moja sestra od tetke se nedavno takođe porodila kod kuće sa trećim detetom. Na to se odlučila kad je porođaj već krenuo, a prethodno je uredno prošla sve moguće kontrole i ispitivanja. Na mojoj poslednjoj kontroli se utvrdilo da se beba već okrenula glavom nadole i prilično spus tila (konačan kraj gorušice i početak beskrajnog noćnog mokrenja!), da je prosečne veličine, i da je zdrava. Lekar, privatnik kome sam otvoreno rekla da želim kućni porođaj, je tvrdio da beba može još da se okrene i uopšte pokušao da me nagovori da se porodim u bolnici. Nagovestio je da ću se verovatno poroditi vrlo uskoro i rekao mi da mirujem devet dana dok ne uđem u termin (koji mi je, kao i drugi lekari, po svojim tabelama pogrešno proračunao bez obzira što sam mu ja, kao i njima, rekla da znam tačan dan kad sam začela). Mirovala sam nedelju dana, potom nastavila da svakodnevno kopam i sadim po bašti, a ćerku sam rodila više od mesec dana kasnije - po svom proračunu dan ranije, a po njihovom dve nedelje kasnije. Odlučno sam odbila sva navaljivanja rodbine da odem na pregled pred kraj trudnoće, znajući da će, rukovodeći se svojim tablicama, lekari tvrdi ti da je trudnoća preneta i insistirati na indukciji. Prvu kontrakciju sam imala u pola jedan noću. Bila je tako neobična da sam mislila da imam neki grčić u crevima koji će proći. Malo sam odspavala, malo se nećkala, i u pola tri zvala babicu telefonom. Rekla je da je porođaj počeo i dogovorile smo se da će doći oko šest ujutru. Došla bi i ranije, ali muž i ja živimo podalje od Beograda, a i svi smo računali da se neću brzo poroditi jer mi je prvo dete. Učestale i jake kontrakcije su počele tek iza pet ujutru. Nisam spavala, ali sam se odmarala, podnoseći kontrakcije uglavnom klečeći jer mi je tako bilo najlakše (zamalo u tom položaju i da se porodim). Vodenjak mi je pukao dok sam ležala u kadi punoj tople vode, a ćerkica mi se rodila u osam i dvadeset ujutru, na krevetu (zaštićenom prostirkama) u spavaćoj sobi. Imala je oko 3600 grama. Čim se rodila, ćerku su mi stavili na stomak, a onda smo joj dali da sisa. Posteljica se rodila 40 minuta kasnije i tek tad smo presekli pupčanik. Posteljicu smo zakopali u bašti i na to mesto ćemo ćerci uskoro posaditi drvo. Posle prođaja su mi muž i babica pomogli da se okupam, presvučem, i legnem sa detetom. Obradivši pupak i pomogavši nama da se sredimo, babica je otišla tek oko podneva, kad se uverila da je sve u redu. Nedugo potom nas je posetila da vidi kako smo dete i ja. U danima posle porođaja smo mogli da pozovemo patronažne lekare i sestre da nam pomognu, ali smo muž i ja odlučili da to ne činimo. Ćerka mi je nedavno napunila
šest meseci. Izuzetno je zdravo i jako dete, a iako je bilo napornije nego
što sam očekivala (naponi se, valjda, ne mogu zamisliti), sa radošću se
prisećam njenog rođenja. Još da sam u to vreme bila upoznata sa sadržajem
sajta Majka Hrabrost, ne bih dozvolila da mi iko traći vreme nagovaranjima
da se porodim u bolnici. Nadam se da će Vam i druge žene koje su se odlučile
na kućni porođaj poslati svoje priče, jer dobro znam da nisam usamljena, a
za sebe još samo mogu reći da već razmišljam o sledećem, detetu, i onima
posle njega. |
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
