|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 430
Poštovana Krugolina, Od početka pratim Vaš trud na poboljšanju stanja u Srpskim porodilištima. Nemojte zameriti što se neću držati koncepta koji ste inicijalno zamislili. Moram kao uvod reći par reči o sebi jer je to važno za dalji tok priče. Dijabetičar sam od svoje 7. godine a sada mi je 30 (dakle već 23 godine staža J ). Moja doktorica - endokrinolog je neko u koga imam beskrajno poverenje. Kada sam ostala u drugom stanju (oktobra 2007) njoj sam se obratila za savet kom doktoru bi bilo najbolje da se obratim, jer ipak se radi o rizičnoj trudnoći. Uputila me je na izvesnu Dr. koja radi u Narodnom Frontu. Po njenoj tvrdnji ta Dr ima veliko iskustvo u radu sa rizičnim trudnoćama i odličan je stručnjak. Dakle priča kreće tu. Odlazim kod te Dr. Raspitam se, radi u jednoj privatnoj klinici. Tamo sam odlazila na sve kontrole (dakle trudnoću mi je vodila privatno). Od samog početka pa sve do kraja trudnoće njen odnos prema meni kao „pacijentu“ je bio više nego loš. Umesto da me hrabri u mom pokušaju da iznesem trudnoću i da i dete i ja budemo dobro ona mi je pri svakom našem susretu, koji su bili vrlo česti, uporno ponavljala kako sam ja jako bolesna, da sam težak bolesnik, pa opet da sam bolesna i da zapravo imam i psihičkih problema ali dobro ništa neobično jer sam težak bolesnik itd itd (aludirajući naravno na dijabet). I tako svaki put, pri svakom susretu. Naravno, milion puta sam pomišljala da promenim doktora ali stalno me je vraćalo to što je moj endokrinolog govorio da je ona jedan iskusan doktor sa takvim trudnicama (dijabetičarima) i to mi je ipak bilo važnije od svega. Trudila sam se da neobraćam pažnju na njene vulgarnosti (jednom mi je čak rekla „Znaš ti si vrlo zajebana“), ljubazno se smeškala i nadala se da će mi za ne daj Bože ona ipak na adekvatan način pomoći. Hvala dragom Bogu pa mi je on pomogao da cela trudnoća pa i sam porodjaj prodju dobro i da ne moram nikom drugom da se zahvaljujem na tome. Moram takodje oštro da kritkujem suludi bolnički protokol koji važi za trudnice-dijabetičare. Traži se da trudnica-dijabetičar imala probleme sa održavanje trudnoće ili ne jednom mesečno na 5-6 dana dodje i leži u bolnici radi rutinske kontrole. Na moje iznenadjenje i razočaranje to podrazumeva samo i samo analizu krvi, urina, ginekološki pregled i UZ. To je sve!!! Pa zar zbog toga mora da se leži u bolnici?!!! Već na prvom preledu Dr me je uputila u N. Front radi održavanja trudnoće. Pomislih OK. Radiću sve što treba samo da bebica i ja budemo dobro. A tamo niti me je ko pregledao, dešavalo se više nego jednom da dodje servirka (žena koja donosi hranu) i kaže ja nemam šta da Vam dam da jedete (npr za večeru). Na moje pitanje Kako to mislite nemate? Odgovara Pa eto, Vi ste dijabetičar a mi sad nemamo ništa za Vas!!!!, do toga da sam imala obilno krvarenje upravo dok sam ležala u bolnici. Prijavila sam to glavnoj sestri (bila je noć) i zamolila da dodje neko od dr da me pogleda. Već sam jednom imala spontani pobočaj koji je počeo upravo tako. Celu noć niko nije došao. Dolazi jutarnja smena. Prijavljujem krvarenje dr, ona kaže da je sačekam u hodniku. Ja naravno stojim , čekam, nje naravno nema. Posle upornog zapitkivanja sestara na hodniku kada ce me dr pregledati kažu „A pa ona je otišla kući, verovatno je zaboravila“ !!! Dakle očigledno odsustvo želje da se ženi (sa rizičnom trudnoćom) istinski pomogne već puko ispunjavanje protokola. Ja sam se zbog svog dugogodišnjeg dijabeta susretala sa doktorima i dokorima i naučila da prepoznam prave, i nimalo se neustežem da odbijem savet koji mi neće biti na korist jer vrlo često se desi da ja mnogo više znam o svojoj bolesti nego doktori. Dakle vreme je prolazilo. Vodila sam bitku sa Dr oko milion stavri i trudila se da gledam sebe i svoje dete i šta je u kom trenutku najbolje za nas. Porodjaj je nastupio krajnje neplanirano u 36. nedelji. Bilo je oko 20h. Izašao mi je sluzn čep. Znala sam da to ne mora ništa da znači ali iapk zbog cele situacije pomislila sam da je bolje da ipak odem u Front da me neko pogleda. Imala sam zapravo sreću da je Dr upravo tog dana otišla na službeni put na 2 nedelje tako da nije bila tu da mi „pomogne“ oko porodjaja J. Dok sam stigla u Front bilo je vec prošlo 21h. Ne mogu tačno da kažem u kakvom mi je sećanju sve to jer se sve nekako brzo dešavalo i krajnje neplanirano što naravno nije bilo dobro. Trudnoća kakva je moja bila je zahtevala pripremu, planiran porodjaj ali bebac je rešio da izadje i gotovo. Pogotovo što se svim ženama sa rizičnom trudnoćom pravi takva neka atmosfera svih 9 meseci da žena stekne utisak da samo „njen doktor“ može da je porodi i da će ko zna šta biti ako „baš taj doktor“ nije tu. Verovatno sam i ja donekle podlegla tom pritisku jer sam u porodilište došla u 3. smenu kod potpuno nepoznatih doktora. Nisu upoznati sa mojom situacijom, pitanje koliko uopšte znaju o dijabetu ( nije tektako dijabetičaru dati totalnu anesteziju i izvšiti operativni zahvat), znala sam da mora biti carski rez a on nije unapred dogovoren tj odobren itd itd. Verovatno zbog cele te situacije nisam ni obraćala pažnju na protokol pre porodjaja. Sestre i dokotori su manje-više bili ljubazni. Moram da priznam da sam maksimlano koristila to što sam dijabetičar jer su oni svi tokom cele trudnoće samo to ponavljali i dramili oko toga da sam onda ja to okrenula u svoju korist i uporno ponavljala da sam dijabetičar ne bi li oni malo više pažnje obratili na mene. Hvala Bogu sve je prošlo dobro. Niko mi nije kasnije od doktora dolazio u „posetu“ i zatrazio kovertu tj kako oni to kažu dodjite tad i tad da Vam vadim konce. Što se tiče doktora i sestara na odeljenju za carski rez mogu reći da su bili korektni. Naravno bilo je i onih gotovo grubih tj neljubaznih ali i vrlo pažljivh i predusretljivih. Higijena je bila zadovoljavajuća (s obzirom na stanje u WC na patologiji ovde je bilo super). Smeštaj korektan. Mogli smo svakodnevno da dobijemo čistu posteljinu i čiste spavaćice što je za svaku pohvalu. Loše iskustvo sam imala sa pedijatriskim sestrama u više navrata a prepričaću jedan dogadjaj. Moja ćerkica se dugo mučila sa žuticom. Bilirubin joj je uporno bio u vrlo visokim vrednostima. Na momente bi uspeli da joj ga snize i tada bi mi je donosili na podoj. Jednom prilikom joj je očigldno bio visok bilirubin i bila je sva kao omamljena, uspavana, nezainteresovana. Uvek je lepo sisala a tom prilikom tj taj dan ništa, baš ništa. Ja sam satima pokušavala da je podojim ali skroz besuspašno. Ona onako mlitavo leži, ne mogu da je razbudim a kamoli podojim. Posle 6-7 sati zamolim sestru da joj ona da mleko tj mlečnu formulu što je ona odbila. Kaže Ne hranimo bebe ako mama ima mleka, uz komentar da se ja to ne trudim dovoljno i odnese ono mleko. Zar ne zna da se taj bilirubin upravo izbacuje mokrenejm i stolicom a to je nemoguće ako u sebe ne unosi ništa. Ceo dan su je pustili tako da ne jede i meni prebacivali da se ne tudim dovoljno. Tek kada sam se rasplakala i gotovo histerično rekla Hoće li neko ovde da nahrani moje dete uzele su je i dale joj mlečnu fomulu. A što se tiče moje Dr bila je potpuno besna što sam se porodila kada ona nije bila tu. Na poslu se pojavila dan pre nego što ćemo mi otići kući. Bila je u viziti ali očigledno toliko ljuta što se to sve tako završilo bez nje da nije ni pogledala dete koje je ležalo pored mene. Toliko o tome koliko joj je bilo stalo da mi zaista pomogne. Nije mi čak ni čestitala što sam postala majka (opšta kultura). Samo me je u prolazu pogledala, nimalo ljubazno. Platila nisam nikom ništa. Častila sam one sestre koje su zaista bile sjajne (piće, bombonjera, bez kovertice) a mojoj Dr naravno ni dinara. Prvo zbog njenog lošeg odnosa prema meni kroz celu trunoću, drugo ja sam svaki njen trud tj rad već platila (na preglede sam išla privatno) i treće ona nije ni učestvovala u porodjaju, nije čak ni bila u Srbiji tad. Ko joj je kriv!! Pozdrav od „slatke“ mame.
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
