|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 499
Tri porođaja, dvoje dece. Prva trudnoća 1990., druga 1993., treća 1994. I sva tri puta nadrljala. Nikad mi ništa nije falilo, zdrava kao dren, trudnoća željena. Taman napunila 28 godina. Naravno, odmah smo izabrali doktora, poznatog lozničkog ginekologa. Imao je i privatnu ordinaciju, a naslušala sam se hvalospeva o tom dr, valjda je i to uticalo na izbor. Zlu ne trebalo, ako ga nema u bolnici, bar ćemo znati gde da ga nađemo, a platićemo naravno. Nismo ni mislili da će dolaziti van radnog vremena za džabe, a novca smo imali i nije nam padalo na pamet da štedimo na tako čemu. Pregleda on mene, kaže da je sve u najboljem redu i da nema potrebe za nekim posebnim režimom. Usput napomene da ultrazvuk u bolnici nije nikakav, pa ne bi bilo loše da dolazim kod njega u privatnu ordinaciju na preglede. Naravno, prihvatim ja to i za svaki sledeći pregled pare u džep, pa u privatnu ordinaciju. Svaka konsultacija 10 maraka, ultrazvuk 20, raznorazne analize još 10-20, kako koja. U bolnici ionako nikad nije bio, osim kad se neka njegova pacijentkinja porađa, a nešto nije verovao ni u bolničku laboratoriju, pa su se cifre umnožavale unedogled. Al ko misli na pare, kad je trudnoća u pitanju, samo da sve bude kako treba i srećno se završi. Meni nikad ništa nije falilo, ma nije mi ni muka bilo, ali za svaki slučaj sam išla na redovne zakazane preglede. Svi do jednog su obavljeni ultrazvukom, a jedino onaj prvi ručno. I svaki put ista dijagnoza plod se lepo razvija, nema razloga za brigu. Jedne subote, sredinom sedmog meseca trudnoće, malo prokrvarim i naravno odjurimo kod njega u ordinaciju. Nema ga. Okreći telefon, raspituj se po gradu kod njegovih poznanika i prijatelja, ma nema ga. Otputovao negde. Šta ćemo sad? Ajde u bolnicu. Primi me dežurni lekar, pita ko mi vodi trudnoću i kad ču poče da se dere "Pa gde ti je sad doktor? Što nisi otišla kod njega da te spašava?" Navuče rukavicu da me pregleda i tako je to krvnički uradio, da sam vrisnula od bola. Samo me je prezrivo pogledao, svukao krvavu rukavicu i okrenuo mi leđa. Pitam ga šta mi je, on se pravi da me ne čuje, ali pozove sestru da me smesti na odeljenje. Ona mi usput objasni da je doktor cele noći dežurao i sad je malo nervozan, ali je odličan dijagnostičar. "Dobro, šta mi je", pitam ja. Samo je slegla ramenima i strpala me u krevet. Punih 36 sata niko me nije pogledao. Ulazile sestre, delile terapiju drugim pacijentkinjama, kad pitam šta će sa mnom one samo slegnu ramenima i izađu napolje. Ono krvarenje se nastavlja, počeli i bolovi, ja stiskam zube, idem kod dežurnog doktora da mu se požalim, ali me on vraća u sobu i galami što sam dosadna i "Lezi tamo i čekaj! Imam ja svoje pacijentkinje!" Prođe ta noć nekako, u nedelju se promeni dežurni doktor, ali je za mene i dalje sve isto, osim što su bolovi nepodnošljivi i počinjem da povraćam. Negde oko ponoći se smilovao i konačno me pregledao. Objasnio mi je da mi je grlić veoma slab i da je počeo prevremeni porođaj. Eto, pokušaće tokolizom da zaustavi kontrakcije, pa da urade serklaž, ali sumnja da će išta od toga biti. Uključe mi infuziju, doktor mi ljubazno odgovori na sva pitanja kojih sam mogla da se setim, obilazio me cele noći... Ujutro me pošalje u salu za porođaje. Sala grozna, četiri stola, nigde paravana, neke žene se već porađaju, vrište. Babica se dere, sestre se motaju, doktora ni u naznakama. Ja stojim pored vrata, držim kesu sa stvarima u rukama i nemam pojma šta treba da radim. U neko doba babica me vidi, zagalami se što sam unela stvari u salu, pita jesu li me obradili. "Nisu", mucam ja. Ona se još više iznervira, pošalje me u neku sobicu da me obriju i klistiraju, pa da se vratim. Meni se kosa digla na glavi kad sam videla ko zna koliko puta upotrebljeni brijač u činiji prljave sapunice. Pitam sestru da me pusti da odem do kioska i kupim nov, ona se izbeči, ali promeni žilet. Od te sobice do jedinog WCa na spratu ima dobrih dvadeset metara, ako ne i više. Nije potrebna neka mašta da se zamisli koliko trudnica stigne na vreme posle klistira. Izdržim nekako, zaperem se hladnom vodom i vratim se "obrađena" u salu. I opet stanem kod vrata. Čekam da se oslobodi neki sto. Konačno me smeste na jedan, na brzinu svukoše prljave čaršave i staviše neke kobojagi čiste. Ma kakvi čaršavi? Zelene krpe, kao one od kojih su se nekad pravile roletne za prozore. Ćutim, šta ću? Videla sam kako prođoše one što su se bunile, pa mislim da ih ne izazivam bez potrebe. Ležim na stolu, a više nikakav bol ne osećam, samo užasan strah. Niko mi i ne prilazi, ko zna koliko dugo. U neko doba dođe jedan doktor, pregleda me i viknu nešto babici, ona mi probi vodenjak i ode. Koliko sam se vremena porađala? Pojma nemam, ali mi se čini večnost. Naslušala sam se vriske porodilja, pretnji babica da će im nabiti papču u usta ako nastave da se deru, stiskala zube da ne popijem i ja koju i molila se da preživim nekako. U neko doba se pojavi onaj "privatni" doktor, malo se iščuđavao što mi se to desilo: "Ali nema veze, važno je da ti možeš da zatrudniš. Sledeći put ćemo uraditi serklaž na vreme!!!" I ode do babice na drugom kraju sale. Nešto pričaju, gledaju u mene, ona klima glavom i ja se nadam, ne znam tačno čemu, ali hoću da verujem u srećan ishod. Treba mi neko ohrabrenje, neka utešna reč, nešto što će mi pomoći da ovo preživim. I čekam, čekam, čekam da dođem na red, a sve mislim kako svakim minutom čekanja produžavam život svom detetu. Ali... Rodila sam dečaka od 38cm, 750gr teškog. Živeo je dva sata. Ni u ruke ga nisam uzela. Nije mi dala babica. A gledala sam kako ga pere i povija, kako ga spušta ko neki zamotuljak na sto i nekome govori: "Muško, 38cm, 750gr, mrtvorođenče." A ja ne mogu pogled s njega da skinem i vidim da se pomera na onom stolu. I urlam: "Živ je! Živ je!" Neka sestra mu prilazi, pogleda ga i kaže:"Gle, stvarno živ. Al neće dugo." Ja pokušavam da siđem sa onog stola, bauljam kao u noćnoj mori, molim da mi ga daju, plačem. Babica se dere na mene, nije mi izvadila posteljicu. Mora revizija. Bez anestezije. Radi mi tu prokletu reviziju, a ja više ne znam da li vrištim od bola ili tuge. U nekom trenutku vidim kako ga odnose, a ona sisaljka mi kida utrobu i samo mislim kako želim da se onesvestim, da potonem u mrak, jer me boli, sve me boli. I duša i utroba, sve. Posle me je neka sestra podigla sa tog stola, tutnula mi onu kesu sa stvarima u ruke i povela me na odeljenje. Teturam za njom, jedva se vučem, pitam za bebu. Ona kaže: "Doći će pedijatar, sve će ti objasniti." I došla je. Da mi kaže koliko je moj sin živeo. Dva sata. A ja ga ni u ruke nisam uzela. Nisu mi ga dali ni posle, kažu takva je procedura. I nikad nisam saznala šta su sa njegovim telom uradili. Ja sam se od tuge oporavljala dve godine, a i sad ga ponekad sanjam i mislim kakav bi to momak bio. Sad bi napunio 19. Druga trudnoća 1993. Promenim lekara, ovog puta izaberem jednog koji je radio u bolnici puno radno vreme. Ali i on ima privatnu ordinaciju, i njegov ultrazvuk bolji od bolničkog, ni on ne veruje državnoj laboratoriji. I čudo jedno kako je ljubazan kad mu dođem privatno, a u bolnici zbrzi i pregled i razgovor. Muž me teši da sam preosetljiva, da strepim bez potrebe, pa toliko puta smo oboje razgovarali sa doktorom, sve će biti u redu!!! Serklaž urađen u trećem mesecu, bez anestezije. Trudnoća održavana "Preparom". U to vreme loznička bolnica je bila puna ranjenika, smeštali ih po svim odeljenjima, pa se na trudnice gledalo kao na besnulje. Lekova nema, sanitetskog materijala nema, mesta u bolnici nema... Ko te terao da zatrudniš u ratno vreme, u zemlji koja u tom ratu nije učestvovala. Preguram ja nekako tu trudnoću, a pred porođaj dobijem spisak materijala koji treba da nabavim, ako planiram da se porodim. Igle, konac, rukavice, špricevi, neke injekcije... Samo ima jedan problem lozničke apoteke ispražnjene, sve se nabavlja na crno. Ali čovek se snađe, kad je za nevolju. Jednom prilikom mi doktor pomene epidural, reče i neku cifru od koje mi se zavrtelo u glavi, ali to je još bilo u povoju, a i meni bilo sumnjivo što mi to nudi, a traži da mu donesem iglu i konac! Uglavnom, doguram ja do termina i odem da se porodim. Nemam ni bolove ni napone, ali dr kaže da nema šta da se čeka i uključi mi indukciju. Sve vreme on i babica pored mene, ja ne puštam glas, stiskam zube i zahvaljujem Bogu što su tako zlatni. Bebu mi odmah pokazali, pustili me i da je poljubim. Stavili mi, čak, neke hladne obloge na stomak i dr me ušije onim koncem koji sam donela. Prebace me u sobu, ali tek tada počinju moje muke. Užasan bol, gori od porođaja i revizije na živo mi kida utrobu. Žalim se ja, cvilim, sestra kaže da tako treba, jer se materica grči. Ma kakvo grčenje, bre, iz mene lije, a groznica me trese! U neko doba svrati doktor da me obiđe i sa užasom konstatuje da previše krvarim, izgleda nisu ušili neki krvni sud. Vraćaju me na sto, totalna anestezija, revizija, opet ušivanje (ovog puta bolničkim koncem, na žalost). Budim se vezanih ruku i nogu, pokušavam nešto da kažem, ali glas mi ne izlazi iz grla. Doktor mi objašnjava da je to zbog anestezije, kaže dobili neku humanitarnu pomoć, ali moraju da vezuju pacijente, jer se dešavalo da postanu agresivni prilikom buđenja. Dobro, prođe i to, opet me vrate u onu sobu, ali ja i dalje imam bolove. Tu se dr već nervira, kaže da sam razmažena i otpusti me kući. Jedan dan i Bože pomozi, pregurah nekako. Ne mogu da hodam, da sedim, da ležim. Sutradan temperatura skočila na 39C, ne uspevam da je skinem. Treće jutro me muž uzme u naručje, odnese do kola i pravac bolnica. Moj doktor dežuran. Pregleda me, meni oči ispadaju, ali izdržim nekako. On kaže da je infekcija zahvatila ranu, jer najverovatnije onaj drugi konac nije bio dobro sterilisan. Obradi ranu, da mi jedan longacef i kaže: "Ja više nemam. Ako ne nabavite još 7 za 24sata, ne garantujem da ćeš preživeti." A gde da ih nabavimo? Hvala Bogu, velika nam familija, ko zna kakvim kanalima su se dokopali jedne kutije sa 10 ampula. Dva puta dnevno me muž nosio kod doktora da mi obrađuje ranu i da injekciju. Svaki put privatno i svaki put 10 maraka. A ratno vreme i inflacija i 1993. A ja posle četiri meseca opet trudna! Kiretaža nije dolazila u obzira, još me muka hvatala kad se setim revizije. A i sve sam se nadala da je krajnje vreme za jednu normalnu trudnoću i porođaj. Doktora ne menjam, nemam više ni snage ni volje. Opet serklaž, opet prepar. I sve kao u najboljem redu, ali cvrc! U petom mesecu prokrvarim. Ma šta prokrvarim? Probudila se mokra do pazuha, a ništa me ne boli! Placenta previa. Za ta tri meseca sam upoznala celu lozničku ginekologiju i nagledala se neverovatnih stvari. Sestara koje pacijentkinjama kradu uloške ili otvoreno traže da im daš voće i cveće, kafu, cigarete, bilo šta. Jedan doktor me je pitao da li znam da carski rez košta 200 maraka (te 1994.). Ja se pravim blesava i odgovaram da ja neću na carski rez. "Ali moraš, ti ne možeš da se porodiš prirodno. Šta ako prokrvariš, a tvoj doktor nije dežuran? Nisi o tome mislila, a?" zapenio on. Mene neka jeza podilazi, ali mi muka od tolikog bezobrazluka i drsko mu odgovaram "Znači, ako nemam te pare, a TI si dežuran, pustićeš me da umrem? E pa nemam i ne pada mi na pamet da spavam sa 200 maraka pod jastukom, a TI radi kako ti savest i etika nalažu!" Gledali smo se krvnički par sekundi i on izađe iz sobe, a ja cele noći nisam zaspala. Više nikad nam se pogledi nisu ukrstili, ni kad je dolazio u vizitu. Videla sam pacijentkinje koje se ne tuširaju jer su čule da od toga "oće da ode plod". Ma ne kvase se uopšte, a nedeljama su u bolničkoj postelji. Kakav je to smrad, ljudi moji! Prestala sam da se čudim iscepanoj posteljini, bubama po ormarićima, kupatilima u koja ti se gadi da pljuneš. Samo mi je bilo interesantno kako se glavna sestra razleti da razdeli lepe cvetne posteljine kad dolaze humanitarci. Posle ih skloni, naravno. Mislim da me je svaki doktor bar jednom pregledao, a pet puta su me vozili u operacionu salu i vraćali, jer je krvarenje stalo kako je i počelo spontano. Šesti put su me porodili. Taman me uneli u opercionu salu, kad je moj doktor stigao. Neka sestra mu javila i hvala joj na tome. Tri puna meseca sam provela zakovana za bolnički krevet i porodila se u trideset drugoj nedelji. Devojčica, 54cm, 1950 grama. Rođena carskim rezom, jer drugačije nije moglo. Brzo sam se oporavila, rez poprečni, više se i ne primećuje, ali je beba provela još dva meseca u Zavodu za prevremeno rođenu decu. Hvala Bogu, sad sve u redu. Evo sprema se za republičko takmičenje iz informatike, lepotica moja pametna. Par meseci posle porođaja pozvao me je moj doktor da posetim jednu pacijentkinju sa istom dijagnozom. Kao, da je malo ohrabrim i prenesem joj svoje pozitivno iskustvo. Kakvo crno pozitivno, mislim u sebi, ali onu ženu hrabrim, jer znam koliko je važno da imaš poverenje u doktora. Usput mi je ispričao da je upravo objavljen naučni rad temeljio na mom slučaju, jer mu je to bila idealna prilika da isproba neke lekove. E tek tada sam se osećala kao
zamorče, ali ako će to pomoći nekoj trudnici da rodi zdravo dete - nije mi
ni žao. |
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
