|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 625
Draga Krugolina! Sve cestitke za ideju najpre o blogu, zatim o website-u i na kraju za ovaj citav pokret koji je krenuo. Iako sam oba svoja porodjaja imala u Kanadi, jos kao devojka u Srbiji slusala sam zastrasujuce price o porodjajima u nasim bolnicama. O vredjanju porodilja, naredjivanju od strane sestara i lekara, o odvojenosti majki i beba, jednom recju horor price. Citajuci ova svedocanstva na vasem website-u, vidim da se na zalost nista nije promenilo na bolje. Sta vise, zbog dugogodisnje krize, medicinsko osobje je samo jos nadrndanije. Zelim da podelim sa vama moje predivno iskustvo sa porodjaja u Kanadi, sa iskrenom zeljom da se kod nas u Srbiji stvari promene i da nase zene i u Beogradu, ali i u Kragujevcu, Smederevu, Cupriji, Surdulici... imaju humane uslove kada na svet donose svoju decu. Svoju cerku sam rodia pre 12 godina u Torontu, u Mount Sinai Hospital. Trudnocu mi je vodio lekar bugarskog porekla koga sam dobila po preporuci mnogih nasih zena koje su po dolasku u Kanadu trazile lekara koji prica srpski. Vodjenje neproblematicne trudnoce je rutinsko, kontrole na 4 nedelje, u poodmakloj trudnoci na 2, a onda na nedeju dana. Imala sam 2 utra zvuka, od kojih je onaj u 5 mesecu bio detaljan ( duzine vise od sat vremena). Pred kraj trudnoce isli smo da se registrujemo u bolnici koju smo odabrali, obisli je, pokupili gomilu brosura i otisli kuci uvereni da ce sve biti u najboljem redu. Nekoliko dana pre termina (oko podne) malo sam prokrvarila i u panici sam odmah pozvala lekara koji mi je objasnio da je to sasvim u redu i da cu se u narednih 24 sata verovatno poroditi. Posavetovao me je da kada kontrakcije postanu ceste odem u bolnicu. U ponoc sam dobila preve kontrakcije koje su se ponavljale na 10 minuta. Otisli smo u bolnicu, ali su nam rekli da je rano, da sam malo otvorena i da je mozda bolje da odem kuci i sacekam jos ucestalije kontrakcije. Ponovo smo dosli u bonicu oko 5 ujutru i sa mnom su bili moj muz i moja mama. Smestili su nas u jednokrevetnu sobu, prikljucili me na aparate, pratili bebu i mene, sa nama je veliki deo vremena bila medicinska sesta. Odlucila sam se za epidural i svi smo se salili i smejali dok nije doslo vreme za guranje. Oko 8 ujutru presli smo u salu za porodjaj, muz je i dalje bio samom, a mama je rekla da ona radije ne bi posla sa nama. Porodio me je moj lekar i secam se da je bio jako nezan i topao kada mi je dao Mionu u ruke. Tata je presekao pupcanu vrpcu i napravio gomilu fotografija. Cim je beba izasla, u sobu je usla moja mama koja je zahvaljivaa Bogu sto je sve dobro proslo i sto sam ja dozivela tako divan porodjaj. Ona se sve vreme cudila i divila osoblju, bolnici, prijatnoj atmosferi. Mene i bebu su odgurali u nasu sobu (dvokrevetnu, pregradjenu paravanoim da svaka porodilja ima privatnost), gde je beba stavjena u posebnu kolevku. Odmah su mi pokazali kako da je dojim, a kroz nekoliko sati sam otisa na cas dojenja gde su me nadgledali i pokazivali kako beba treba pravilno da doji. Sutradan oko podne smo otisli kuci, pre toga je pedijatar ponovo dosao da pregleda nasu cerku, pitao da li vec imamo lekara za bebu i ponudio se. On je i dan danas pedijatar nasoj deci. Prvih dana posle izlaska dolazila nam je patronazna sestra svakog dana, nadgledala dojenje i merila bebu da vidi kako napreduje. Ja sam na svoju inicijativu jos jednom otisla na kliniku za dojenje, koja se samo time bavi, i posle toga se smirila da dobro radim i da moja cerka dobija onoliko koiko jos treba. Secam se diskusija sa mamom oko kamilice, vode sa kimom i ostalih uobicajenih stvari iz Srbije, koje ja po savetu pedijatra nisam htela da dajem, a moja mama je brinula misleci kako ce beba ostati zedna. Ja sam prihvatila severnoamericko ucenje da dok beba samo doji ne treba joj dodatno voda. Sa sinom sam se porodila 2000-te. Imala sam drugog lekara, ali je iskustvo bilo slicno. Uslovi za porodjaj su bili samo mnogo bolji. Dobila sam sobu za porodjaj, veoma luksuznu, sa dzakuzijem u kupatilu (neke zene se pred porodjaj opustaju u kadi). Ponovo sam uzela epidural i suprug i ja smo cak odspavali dok je sestra sve vreme bila pokraj monitora i pratila bebine otkucaje i moj pritisak. Oko 8 ujutru sam dobila napone, lekarka na stazu je bila uz mene, a stigao je i moj lekar i porodio me brzo i lako. Odmah su mi stavili sina u ruke, a onda ga je tata uzeo. Sve vreme su svi bili veseli, cestitali nam i sve ostalo sto je sledilo je bilo kao i prilikom prvog porodjaja, samo smo mi bili smireniji i iskusniji. Jako bih volela da porodjaj u Srbiji postane dostojanstven i da se majke tretiraju sa postovanjem. Cak i kada se nema puno para, topla rec i respekt mnogo znace! Ako ikakao mozemo da pomognemo mi iz dijaspore samo recite! Mozda bi mogla da se osnuje neka NGO oprganizacija za pruzanje saveta i pomoci i porodiljama i bolnicama. Mozda bi mogle da se organizuju volonterke koje bi se obucile i pomagale u bolnicama. Ma ima hiljade stvari koje bi mogle da se urade. Srecno sa akcijom i samo napred!
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
