|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGUR 630
Postovana Gospodjo Stamenkovic, sinoc smo gledali emisiju na RTSSAT u kojoj je tema bila porodilista i sve oko njih u Srbiji. Posto se ovde radi o temi zbog koje mi redovno uzasno skace pritisak morao sam da sednem i da vam napisem pismo. Bilo mi je zao sto nisam mogao da sedim u studiju i da im opisem kako sam ja kao otac doziveo porodjaje moje supruge. Mozda je interesantno da i neki otac napise nesto (mada su do sada verovatno neki to vec uradili). Prvo cu "taksativno" da napisem odgovore na pitanja koja su postavljena na stranici: Koje godine: U kom gradu i porodilištu? Da li ste u porodilištu
doživeli bilo kakve neprijatnosti? Kako su vas oslovljavali u
porodilištu? Da li je bilo problema sa
smeštajem ili opremom? Kada ste, nakon porođaja,
prvi put videli svoje dete? Koliko ste ga često viđali? Da li ste mogli da
ga vidite kad god želite? Kada je dete nakon porođaja
prvi put podojeno ? Da li ste ikada posumnjali
u stručnost lekara i lekarskog osoblja? Da li ste nekoga morali
potplatiti? Ako jeste, koga (zanimanje, ne ime)? Za šta? Koliko? A prica ide nekako ovim tokom (slicne su obe, samo je prva trajala 22 sata a druga 3): Kontrakcije, poziv u kliniku u pola noci, i glas sestre: "Posto ste nas pozvali i objasnili, ja NE SMEM da vam kazem da ne dodjete. Ne morate da zurite, ali dodjite kod nas". Otisli smo u bolnicu koja nam se, onako pogodno, nalazi na 10 minuta autom od stana, bez prijave i bilo kakvih papira osim karte obaveznog osiguranja i "majcinskog pasosa". Na ulazu nas je sacekala sestra, bez sekunde cekanja nas uvela u sobu za pregled i odmah pozvala doktora, koji je isto tako odmah stigao i uradio prvi pregled. Posto je sve ukazivalo na to da "nece bas brzo", pitali su nas gde stanujemo i rekli da, posto smo jako blizu, ako zelimo mozemo da odemo kuci i da dodjemo kada bolovi ucestaju, ako ne zelimo onda ce nas staviti u sobu za porodjaj. Posto se radilo o prvom porodjaju naravno da smo se odlucili da ostanemo, sto je automatski znacilo da "nema nazad":-). Sve se to desavalo posle ponoci, soba koje se ne bi postideo ni neki elegantniji hotel, elektricni krevet, priguseno svetlo, lagana muzika sa radija i fotelja za mene. Ja sam kao suprug usao u "boks" u potpuno istoj odeci i obuci u kojoj smo s dovezli u bolnicu,bez ikakvih odela,sterilizovanja,rukavica, mantila i slicnih stvari. Farmerke, duks, patike i gotovo. Rekao sam osoblju da sam i sam medicinski tehnicar i da ne moraju svaki cas da dolaze i gledaju, mi cemo vec da ih zovemo ako nesto bude bilo interesantno. Supruga je bila "zakacena" za CTG, ali sestre nisu dolazile posto je svaki boks preko mreze vezan za monitore u sestrinskoj sobi i one tamo vide sve CTGe odjednom (ima 9 boksova). Posle nekog vremena su ipak pocele da dolaze vrlo redovno, i kad su videle da to sve traje unedogled, ponudile su da i za mene donesu krevet, sto sam ja odbio(to je bila moja velika greska:-). PDA su uradili u roku od 15 minuta posle odluke moje supruga da hoce takvu anesteziju. Dosla su 2 anesteziologa i sve zavrsili strasno brzo. Posle nekoliko sati se Nikola ipak odlucio da nas obraduje svojim prisustvom na ovom svetu, ODMAH su ga stavili mojoj supruzi na grudi a u roku od "neverovatnomalovremena" sam ga i ja povijenog imao u narucju. Cim su ga predali meni pojavila se samo glava sestre na vratima i rekla da su moje kolege na liniji i da li zelim da ih prespoji u boks (naravno da i u boksu ima telefon,o tome ni ne treba pisati). Onda naravno, sestra sa polaroid fotoaparatom, otisak noge i prvi "decji pasos" posle ni sat vremena zivota. Na "usivanju" sam cak i asistirao doktorki, dodavajuci joj materijal koji joj je bio potreban,jer smo toliko dugo bili tu da su u medjuvremenu svi znali da "u onom boksu sedi kolega, nema problema". O dvokrevetnoj sobi u kojoj je bila smestena moja supruga, sa potpuno normalnim osiguranjem i bez ikakvih dodatnih troskova ne vredi ni trositi reci. Samo ovo: SVE je tu sta treba porodilji i bebi u neogranicenim kolicinama. I naravno da moze da bude u svojoj pidzami, naravno da su posete dozvoljene ceo dan, a ocevi mogu da dolaze bukvalno uvek, cak i nocu ako hoce. Maticni ured bolnice prijavljuje rodjenje opstini ukoliko dete vec ima ime i vi samo treba da odete i da podignete krstenice za nekoliko dana. I to je naravno besplatan servis bolnice. Mozda sam nesto i zaboravio, mada je i ovo dosta da se primeti razlika izmedju pisanja zena koje su se porodile u Srbiji i "onih drugih", koje su imale tu srecu da to ne dozive. Sto se mene kao oca tice, rodjenja moje dvoje dece su dogadjaji koje cu da pamtim do kraja zivota kao nesto najlepse,najsavrsenije i najjace sto mi se ikada desilo. Svako ko tako nesto nije doziveo ne zna ni sam da mu nedostaje jedan deo zivota. Vama zelim da se sto je moguce vise pojavljujete u javnosti i da skupite barem milion potpisa za peticiju. Ovo sto se desava u srpskim porodilistima je opasno po opstanak celog srpskog naroda i konacno je neko uzeo to u svoje ruke i resio da progovori glasno o necemu sto se do sada samo saputalo. Evo i linka bolnice o kojoj sam gore pisao, nazalost je samo na Nemackom jeziku, ali i slike govore dosta. http://gyngh.klinikum.uni-muenchen.de/wochenbett.html Puno pozdrava iz Minhena
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
