|
Građanska inicijativa |
|
|
KENGURICA 650
2003. Beograd, Narodni front. Ne živim u zemlji, ali smo suprug i ja želeli da dete bude rođeno u Beogradu. Pošto ne poznajem mnogo ljudi i nisam bila upućena u beogradska porodilišta, časopis „Mama“ je bio presudan kao pomoć da se odlučim gde ću se poroditi. U njemu je bio opis svih porodilišta i kontakt telefoni, koje sam zvala. U časopisu je bila velika reklama da u porodilištu u Pančevu imaju „bezbolni porođaj u kadi s vodom“. Međutim, kada sam nazvala da se raspitam, rekli su mi da je ta kada donacija iz Nemačke i da „ne znamo da je koristimo, prazna je“. Pitala sam prijateljicu da mi pomogne, da mi nađe nekog ko će da bude pored mene kada dođe vreme da se porodim. Ona mi je rekla da poznaje nekog u Narodnom frontu, da prođem „ljudskije“ pa sam se odlučila da se porodim tamo. Zahvaljujući tome, na preglede sam išla bez čekanja, preko reda. Želeli smo da suprug prisustvuje porođaju i to je bilo organizovano bez problema. Trebalo je samo rezervisati apartman unapred, jer jedino u apartmanu može da se prisustvuje. Ispoštovali smo uslov da suprug prođe sanitarni pregled. Doduše, pošto se nisam porodila u terminu koji su doktori odredili, nego kasnije, suprug je morao dva puta da vadi nalaze zbog uslova da ne budu stariji od 15 dana. Sve analize koje smo radili i on i ja, morali smo da radimo na raznim stranama grada, što je dodatno koštalo i oduzimalo vreme i bilo naporno. Zašto to sve ne bi moglo na jednom mestu da se uradi? Pošto sam izvesno vreme pred porođaj bila sama dok je suprug bio na putu, mislila sam da ne bi bilo loše da ležim u porodilištu, u slučaju da do porođaja dođe. Za tih nekoliko dana koliko sam bila tamo svašta sam videla i doživela pakao. Sve se žene klistiraju i briju odjednom tj stoje u redu kao u logoru, dok ih sestra proziva urlajući „sledeća!“. Brijanje se vrši istim brijačem. U prostoriji je hladno, wc je prljav, nema vrata. U hodniku nema ni klupica pa ni stolica, užasno je hladno. Pobegla sam odatle. Posteljina na kojoj sam spavala je bila gruba kao šmirgla, pa sam imala crvenilo i svrab po rukama. Posle tih nekoliko dana vratila sam se kući jer sam videla da se neću još poroditi, a ostajati tamo bilo bi više nego deprimirajuće. Kada je, posle izvesnog vremena, počeo porođaj, bilo je 5 ujutru. Krenuli smo u porodilište i poveli svoju „vezu“. Na prijemnom je sestra bila izuzetno neprijatna, vikala je i terala me na pregled, iako je porođaj već počeo. Onda su mi pregledali stvari koje sam ponela sa sobom – ne može torba, sve stvari samo u kesi mogu da se unesu, hrana je zabranjena (a kad posle treba da jedeš nema). Moraš da imaš 3-4 svoje spavaćice. Gaće su zabranjene iako ulošci moraju da se nose. Prošvercovala sam ih, naravno. Što se tiče brijanja i klistira, poučena onim što sam ranije videla, ja sam sve to sama obavila unapred. Apartman je brzo bio spreman, sve je bilo u redu. „Moj“ doktor je došao ujutru na svoju smenu. Probili su mi vodenjak. Odlučio je da mi da indukciju, i porođaj je krenuo. Nisam tražila epidural i nije mi ni trebalo. U tom samom činu porođaja su svi bili maksimalno stručni i doktor je pružao podršku i informacije u pravim trenucima. Veliko olakšanje je bilo što je suprug bio prisutan. Epiziotomija je primenjena, ali tek kad je glavica bebice izašla, i samo malo, jer sam prvorotka i da se ne bi pocepala više. Kada se rodila stavili su mi je na stomak i pod njenim pritiskom je placenta izašla kasnije, nisu mi pritiskali stomak. Novac nam niko nije direktno tražio, ali dali smo. Mislim da se to nekako „podrazumevalo“ i samim tim što nam je mnogo pomogla, naša „veza“ je zaslužila da je častimo. Iako je doktor tog jutra svakako dolazio u svoju smenu, dakle ne posebno zbog mene, i njega smo častili, kao i sestru koja bila prisutna. Sve se to desilo posle porođaja, dakle ništa unapred nismo dali. Ne znam da li su to očekivali ili da li bi nam i sami tražili. Iako su za vreme porođaja svi bili korektni i ljubazni, posle toga je sve bilo drugačije. Obraćali su mi se sa „TI“. Pošto sam bila u „baby friendly“ programu, bila sam u četvorokrevetnoj sobi. Dok su me vozili beba mi je bila na grudima svo vreme. Grejanje je radilo, soba je bila topla. Posle nekoliko sati mi se pripiškilo, a pošto nisam mogla da ustanem jer mi se vrtelo, zvala sam sestru ali niko nije dolazio. Tek posle dužeg vremena je sestra došla ali tada je već bilo kasno da idem u wc pa je donela sud u kojem sam piškila. Inače, zbog zadržavanja mokraće mogla sam imati problema, ali kad ih ne možeš dozvati... Za dojenje niko nije ništa objašnjavao. Niko mi nije pokazao. Samo su je stavili na grudi i rekli „sad doji“. Imala sam pomoć od starijih porodilja s kojima sam bila u sobi. A i po instinktu. Majka priroda kako nauči, „kao krava“. Posle porođaja nisam mogla dugo da zaspim, od uzbuđenja i svega što se izdešavalo. Oko 2 posle ponoći sam konačno zaspala. Bebica je plakala, a ja ništa nisam čula. Oni su pokušavali da me probude ali sam bila izmorena i nisam mogla da se probudim. Tada su joj bikvalno sipali u usta nešto što je trebalo da bude mleko međutim ona je počela da se guši. One su onda upale u paniku i počele još glasnije da viču, što me je probudilo, uzela sam je iz njihovih ruku i smirila, a one su vikale na mene kakva sam ja to majka kad nisam nahranila dete. Tu su kao hteli da mi učine, da se odmorim, pa su je uzele, a nisu rekle ni zašto, ni gde je vode ni kada će je vratiti..... ja sam tada krenula za sestrom, stigla sam je u hodniku i uzela nazad svoje dete i povela je u sobu. Naravno, rekli su nam da je zabranjeno u sobi držati bilo šta, sve mora da se skloni i posteljina i krevet uredno nameste kada doktor dolazi u vizitu. Jedna sestra je čak rekla da, ako želim da pijem mleko, imam nekoliko opcija da dođem do njega: da mi donese muž kada bude dolazio u posetu, da kupim od nekog čoveka koji prodaje mleko po hodnicima, ili da joj dam novac da mi ona kupi. Naravno, sačekala sam supruga da dođe u posetu i donese. Što se toga tiče, on je dolazio kad je hteo, tj niko ga nije pitao ništa niti je tražio da se ikome javi ili presvuče. Znači, za prisustvovanje porođaju morao je da donese svakakve nalaze, a prilikom posete u jakni i cipelama je ulazio u prostor gde ima nekoliko porodilja. Kad je trebalo da idem kući spakovala sam se, a u čekaonici je bila promaja, milion ljudi, čekam da me prozovu. Od mojih zamišljanja i maštanja o tome kako ću obući bebicu i pripremiti je za dolazak kući, ništa nije bilo.Nikakva pažnja nije ukazana, imala sam utisak da žele da me što pre otkače odatle. Naročito i zbog toga što je moja ćerka bila najglasnija od svih beba, kada su mi je žurno dali samo su prokomentarisali „sa srećom“ i okrenuli se dalje. Posle dva dana je došla patronažna sestra koja je bila izuzetna, apsolutno korektna i profesionalna. Želim da je pohvalim ovom prilikom, njeno ime je Blagojević Svetlana. Dolazila je dvanaest dana. Ona me je učila dojenju, bila je izuzetno pažljiva i oko mene i sve mi je pokazala, oko kupanja, povijanja i nije otišla dok nisam sve naučila. Želim da naglasim da ni u jednom trenutku nisam sumnjala u stručnost doktora i sestre na porođaju. Ono što je najgore i što bih ja konkretno prvo menjala, jeste upravo odnos osoblja u čijim rukama ostajete tih nekoliko dana posle samog porođaja. Žena je tamo sama, zbunjena, uzbuđena, nesigurna, potrebno joj je malo moralne ali i emotivne podrške i ona se za tu podršku okreće tim ljudima koji tamo rade, jer nema kome drugom.
|
PRIČE IZ PORODILIŠTA PETICIJA ANKETA O ZADOVOLJSTVU PORODILJA INFORMACIJE ZA INFORMACIJE ZA LEKARE I STUDENTE
MEDICINE PROVERA RADA INSTITUCIJA MEDIJI KAKO VI MOŽETE DA POMOGNETE?
|
|
sponzori i prijatelji
|
|
 |
|
